Beograđanko, 'ajde da vidiš kako je tamo gde cvetaju ruže

Sve više je tekstova o „gastarbajterima“ i o tome kako su oni eto zbrisali u bolje, prešli granicu, došli do svega o čemu maštaju oni koji taj jedan korak nisu napravili.

Novinari, dirnuti patnjom svojih sugrađana, odlučili su da objave rat između onih što stvarno pate i onih što samo pričaju o patnji. Pitanje je, ko ne pati stvarno? Ako pitamo „Beograđanku“ koja se muči da bi preživela u svojoj domovini ili još po nekog izmučenog rodoljupca, složiće se da samo građani Srbije imaju pravo na patnju. Nikako oni koji su otišli. Njima je svima upala kašika u med i lopata u pare, pa i ako pate, to je zanemarujuće.

Unapred se izvinjavam, svima onima koji nisu pokušali da žive u inostranstvu, ali znaju kako je, evo vi me ispravite ako nešto pogrešim.

Na razne načine ljudi odluče da odu iz mesta u kom su se rodili. Iz jednog mesta odeš u drugo zbog škole, posla, ljubavi, prirodnih lepota i slično. Kad se iz ovih razloga vrtiš po Srbiji to je uredu, jadan tražiš bolji život, teško ti je, al' si borac. Kad iz istih razloga napustiš granice, tebi je odjednom tako strava, da svi samo o tome pričaju. Kad dođeš čekaju poklone, da ti vide garderobu, slike stana, kuće ili kola, a ako ne dođeš kući, onda ti je tek strava, jer ti ni nećeš da dolaziš kući, imaš tamo život, prijatelje, ma sve. I kad znaju da ne smeš da se vratiš i tad misle -Ma brzo će to proći i on je na konju, ups u BMW-u.

Živiš u Srbiji. Živiš dobro ili manje dobro. Prođe srednja škola, možda se zaposliš, možda odeš da studiraš. Svakako se pre ili kasnije zaposliš. Ili pokušavaš da nađeš posao, koliko si uporan toliko ćeš brzo naći posao. Ako si previše probirljiv, biraš kanale kod mame i tate na trosedu. Tvoja sreća kratko traje jer uskoro slede prave muke, osamostaljivanje, ali ono pravo, kad sam živiš, plaćaš račune, kuvaš ručak, udaješ/ženiš se, pa deca, pelene, vrtić... plate osrednje, a cene izvanredne. Pa onda kukaš na sve što stigneš. Na državu, na komšiju, ali najviše te boli onaj što je bio komšija, a sad je daleko. Njegov pas ne jede, dete ne kaki i čarape mu se ne cepaju. Komšija dođe u karavanu, puna kola svega i svačega. Rukuju se i grle svi sa njim, a žuljeve niko ne oseti. Samo osmeh svi vide, a ne pitaju da l' se smeje i tamo odakle je stigao, da li ima sa kim da popije tu rakijicu s kojom ga dočekuješ.

Ne živiš u Srbiji. U bilo kom trenutku života u Srbiji odlučio si da odeš iz bilo kog razloga, ali najverovatnije zato što više nisi mogao samo da kukaš. Razmišljao si o tome dugo i misliš da si spreman. Kažeš ti to svima, neki su zabrinuti, neki već traže poklone, neki su se već kod tebe doselili, neki prestaju da ti se javljaju, svi ti žele sreću, ali veruju da je imaš svakako. Spakuješ se u jedan kofer, svega po malo, kao da tamo ničeg nema, ali ničeg previše, jer možda ni ne znaš gde ćeš živeti. Stigneš, možda imaš posao, možda ga tražiš, ali obično ga tražiš i obično je to nešto na crno ili ti je drugi posao na crno, pa radiš ceo dan, brojiš sate svaki dan da vidiš koliko si zaradio. Ono što stoji, je da radiš puno, ali da si solidno plaćan, više nego u Srbiji. Niko ne zna, da li ti za nešto treba da štediš, da li šalješ pare roditeljima, da li treba da ti dodje porodica ili si tu sa dečkom/devojkom, pa se jedva i vidite jer oboje radite po ceo dan. Jedva čekaš da upoznaš nekog da se družite, da pijete kafe, gledate utakmice i serije. Verovatno nemaš ni normalno mesto za život, možda deliš stan sa njih 10 koji rade isto kao i ti ili živiš sa nekim u sobi ili iznajmljuješ sobu u nekom stanu. Možda ti je lepo, a možda i nije. Možda si ti doktor nauka koji svoj život nije ovako zamišljao, ali u Srbiji nisi mogao da budeš ni portir na institutu. Doduše ovde gde si, portir je pojam za ono što radiš, ali nadaš se da će i tebi sunce sinuti. I tako tebi sunce za neke dve,tri godine sine, a svi misle da je to došlo preko noći i da ti nemaš razlog da patiš. Tebi ne sme da nedostaje gibanica ili možda ajvar, jer je to sve bio tvoj izbor. Pa kad ti sine sunce ti se tako lepo zarobiš u kredite, i za taj karavan i za tu lepu kuću, pa i za psa. Možda ti imaš drugara iz srednje koji radi ceo dan u Srbiji, a ni kredit ne može da podigne, ali ti si toga svestan, jako svestan. Uradio si za sebe sve što si mogao i dalje radiš na tome da ti bude bolje, nema niko pravo da ti to zameri. I najradije bi doveo tog drugara da ti bude prvi komšija pa da se družite kao nekad, ali on neće. Još te i izbegava kad dodješ, pa ti kaže „Dobro mi je“, „Biće bolje“. Kako da pomogneš nekom kome je dobro. I tako ti naučiš da živiš tamo gde si, stekneš neke prijatelje, kolege, radiš u svojoj struci, sve nešto samo - normalno.

Možda si imao sreće, pa se i ne mučiš puno, možda ti je odmah mnogo lepo i uživaš u svakom danu svog „novog života“, ali ti si jako daleko od svoje kuće, porodice, prijatelja. Pa pomisliš, kako je teško do te sreće. Ti si pošao da je tražiš, a jedan deo si odmah i ostavio.

Medicinska sestra koja je u inostranstvu za godinu dana kupila stan i kola, je za to mnogo radila, štedela i najverovatnije podigla kredit. U svakom slučaju je pre toga učila jezik, mnogo čega se odricala, snašla se i nekako otišla. Ako imaš volje i snage uradi to i ti. Ako nemaš, poštuj je, nemoj joj zavideti i mrzeti je. Priznaj sebi da nije lako pokupiti se i otići.

Poštujem svoju majku, oca, brata koji su ostali u Srbiji i bore se za svoje. Znam kako je kad stignu računi, znam kako je kad nestane hrane u frižideru. Postujem svoje komšije, od kojih mama može da pozajmi jaje, šećer, kafu kad zafali. Ali poštujem i komšinicina dva sina u Nemačkoj, koji možda nemaju od koga da pozajme, ako sami ne zarade.

Dosta je ratova i zavisti. Nikom neće biti bolje, ako je drugom lošije. 

Kuc, kuc... Ko je???

Čovek u Srbiji retko kad može da vidi turiste, u Beogradu i Novom Sadu je to češća pojava, ali i tamo vrlo retka. Par puta sam noću na Autokomandi sretala ljude sa velikim rančevima koji su me na engleskom pitali gde su Terazije... Eto možda sam to doživela 3 ili 4 puta. Što se tiče jezika, u Srbiji sam čula pored srpskog, romski, mađarski i rumunski jezik. Jasno je da postoji još nacionalnih manjina, ali pišem o onome što sam čula, videla... Sećam se čak i nekih ne baš tako lepih reči upućenih nacionalnim manjinama na račun toga što pričaju svoj jezik u Srbiji...

Za mene je ovo pravi BUM! Svaki dan vidim toliko različitih ljudi, sa različitom bojom kože, različitih vera i nacionalnosti. Svi vrlo lako naučeni pravilima ponašanja u javnosti, tako da iz ptičije perspektive ne biste nikog izdvojili. U početku toliko zatečena situacijom, očekivala sam neku reakciju Šveđana na neke od postupaka ljudi koji to vidno nisu, ali ne... sve je potpuno uredu sa tim totalno belim i totalno crnim ljudima. Sada ih ima i crno-belih. Sve to mi postaje jako zanimljivo. Da slušam svakakve jezike, vidim ljude koji čitaju knjige od pozadi, umotane žene kojima iz marame viri Iphone6, a ispod suknje Nike patike i odmah pored nje urednu odmerenu plavušicu u ispreglanoj košulji i pantalonama „na peglu“... One se jedna drugoj izvinjavaju i smeškaju. Još uvek mi deluje da se i poštuju. Ne znam kako je u Nemačkoj, Austriji, Holandiji... ne znam kako je tamo negde i da l' je to samo normalno ili ipak za nekog nenormalno.

Pre neki dan trčim na prevoz, ulazim u Tunnelbanu (metro), vidim da stoji na peronu i jurim onim pokretnim stepenicama, samo gledam kako ću da se prevrnem... čujem zvuk - znak da se vrata zatvaraju... ali i dalje je tu, trčim i vidim jednog dečka kako ne da vratima da se zatvore da bih ja ušla. Ulazim i upoznajem sa njim, on je Indijac. U Stockholmu je periodično, 6 meseci je tu, pa 6 meseci ide u Indiju. Ovde studira i radi. Čisti stanicu tunnelbane na kojoj sam uskočila u prevoz. Tu je sa devojkom i jako mu se sviđa život ovde. Priča identično kao Apu iz Simpsonovih. Nasmejan je i vrlo prijatan. Izašao je posle 2 stanice, mahao mi je.  Nastavljam dalje, idem ka centru gde čekam dečka da idemo vozom kod prijateljice, tamo će biti neko društvo. Izlazim iz tunnelbane i krećem se ka peronima za voz. Znam da imam voz tek za 20 minuta i šećkam se po stanici. Idem do jedne prodavnice da kupim sok i grickalice za put. Prilazi mi plavi dečko sa rancem na leđima, priča engleski. Kaže da me je video kako se šetam i da je hteo da mi se javi. On je iz Velike Britanije. Tu je turistički, deluje mu da je švedski jako težak. Pitala sam ga koji je jezik do sada učio. Nasmejao se i priznao da je malo pokušao španski. Srećniku je maternji jezik, jezik kojim se sprorazumeva ceo svet, ali zato mu je svaki drugi jako težak. Morala sam da požurim u prodavnicu. Krećem i vidim mog dečka kako izlazi sa sokom... hehe. Ulazimo u voz, biramo mesto koje gleda u devojku čije je društvo vučjak, koji na svom ćebencetu uredno sedi na sedištu. Stižemo. Pored zgrade u koju idemo je šumica. Neki šveđani prave roštilj, dete se igra u šumici. Aaaaa eno ga i zec, još jedan, ima ih 3. „Jako sam srećna što sam videla zeca, crnog nikad nisam videla“, „E ja sam zaboravio da ti kažem video sam ih ja juče u gradu“...

Ulazimo u stan, na stolu nas čeka gibanica i lozovača.

I da nikako da vam kažem... Nisam se izgubila, nisam plakala, nisam gladna, žedna... hladno mi jeste, ali navikavam se. Evo danas je baš sunčano. Juče smo doduše išli da vidimo neku plažu van grada, lepa je, ali je toliko duvalo da sam ja sedela u jakni, dok su se klinci kupali. Roditelji su u džemperima čekali decu, da ih umotaju u peškir kad izađu iz vode. Ali eto. Ponela sam ja kupaći za svaki slučaj, nije da nisam. Ali uživala sam, zažmurila i osetila more. Čula sam talase i osetila miris. Volim što u Stockholmu ima puno vode i šuma. Vrlo brzo je počela kišica. E, a kad vidim čoveka sa kišobranom tako mi je nekako drago. Kao šveđani ne nose kišobrane, navikli su. Ma ajde molim te. Uvek se iznerviram kad nemam kišobran, nego kao kul sam. A kako čovek može da bude kul dok kisne... Ima nas raznih, to je valjda ono što sada primećujem više nego ikad pre. Svi su oni ovde pronašli nešto svoje. Svi poštuju tuđe i poštuje se njihovo. Ja se radujem zbog zeca, mora i gabanice, a vidim da i ostali pronalaze načine da se raduju.

Slave Švedsku, leto, vikend, kraj radnog vremena.

Svi oni - crni, beli, umotani, iscepani, izbušeni, išarani, uredni... nose patike i svima je udobno. NAUČENI da žive, naučili su da ŽIVE.   

Ko je ovde lud, to ćemo još da vidimo ...

Alanis Morissette - Ironic... - Obozavam ovu pesmu, pogotovo kad je pevam sa drugaricom u kolima J

Sećam se pre mesec dana sam putovala sa roditeljima i bratom iz Novog Sada u Zrenjanin, kao nekad svi na okupu. Gledam njive pored puta, tako su lepo sređene, zamišljam ljude koje nikad ne vidim dok rade, a njive su uvek sređene. A mama u to vreme govori o ženi koja je prošle godine kod nje u banci podigla kredit da sa porodicom gaji jagode i da se ove godine požalila kako joj se baš nikako nije isplatilo i da je jako teško. Ali ja ipak dok slušam, gledam tip top njive. I pevušim pesmu „...and isn't it ironic, don't you think...“

A znate šta sam još primetila? Da oduševljeno gledam neke prizore i razmisljam kako bi mi mozda tako nešto bilo zanimljivo da sam stranac, kako bi da sam u inostranstvu ovi vojvođanski prizori bili očaravajući. Pa onda razmisljam, koliko je Beograd tek lep grad, mostovi, stari grad, crkve... kucam Beograd na pretrazivaču ... vau kakav grad, zar sam stvarno živela u njemu. A jesam li ikada bila ne nekim od tih mesta koje vidim? Da li sam sela i uzivala u nekom od parkova... E pa JESAM, stalno sam sedela na Tašmajdanu, trenirala na Košutnjaku, trčala na Adi, šetala psa u Karađorđevom parku... srećna sam što jesam, ali zašto nisam tamo odlučila da ostanem?!? Još uvek se ne zna uostalom J

„Ideš u Stockholm?!?!? Pa taj grad je kao iz bajke. Svideće ti se, uživaćeš.“

Eeej, pa Beograd je divan grad, uživala sam. Dobro... dovoljno je da kažem da je ovo jako bogata zemlja koja nikada nije ratovala. Ali zar to nije čar Beograda, to što se kako kažu „digao iz pepela“. Da zanemarimo što me hvata nostalgija, dovoljno sam dugo živela tamo da mogu da budem realna. Beograd je DIVAN. Šteta što tamo ljudi previše brinu o egzistenciji, to je preveliki problem za državu. Ljudi su nezadovoljni, naučeni iskustvima drugih, ćute, ne bune se i rade, ali kako? Nervozno otaljavaju, žure kućama u kojima se gomilaju računi, zadaju sebi pogrešne, vrlo kratkoročne ciljeve, zabavljaju se problemima koji su trenutni da bi skrenuli misli...

Ali idu na more, u Beogradu zaista ljudi idu na more, na rate - na rate... u manjim mestima se zadovolje nekom banjom, pre odluče da frižider napune na te iste rate. Ali kad se vrate sa mora već sutra su na poslu kazu „Ma gde sam se odmorila?!?“, „Ma da mi je još koji dan bila bih k'o nova“ ... hronično umorni od života. A mladi se danas slabo ugledaju na roditelje, više na neke ljude koji žive u inostranstvu, tako su im stanovi opremljeni Ikeom, oni obuceni po ugledu na modne blogere, piju kafe u fensi kafićima, misleći da je to to, sve isto kao tamo neki sa Instagrama. E pa, ljudi kupuju u Ikei jer to u Evropi marka dostupna svima, prosečna i vrlo povoljna, oblače se po poslednjoj modi zato što je juna prolećna kolekcija odavno rasprodata na sniženju od 90%,  a u Švedskoj je i ljudima koji imaju prosečnu platu, dovoljno 20% plate za hranu za mesec dana i kafa u kafiću je potreba i uživanje, nikako luksuz. Prividno rešavanje, odnosno šminkanje situacije je nešto u čemu smo postali eksperti.

Živimo luksuz, a nemamo ga. Kupuje se parfem koji košta 5.000din, na platu od 50.000din... uredu to je 10%. To je malo iznad prosečne plate, a pafrem je na sniženju, ali da zaokružim. Ovde je na prosečnu platu oko 20.000sek, parfem 500sek bez sniženja, znači 2,5%, nikakav luksuz, čista higijena. Ne pišem ovo da biste se svi uputili u inostransvo, daleko bilo, samo konstatujem srljanje u pukom preživaljavanju.

„Nemojte se zavaravati...“ kako kažu naši stari dobri gastarbajteri „...ni ovde više nije kao što je bilo, pre si za 2 godine rada mogao u Srbiji da kupiš kola i stan, sad je malo teže... „

Znate šta?!?

NISMO MI K'O VI.  Ko ste vi, ko smo mi? Mi smo dosli da ostanemo... mada i vi ste ostali... ali vi niste hteli da ostanete... A što ste ostali 20 godina? A nije vam bilo dosta para...A kupili ste avione, kamione... A koliko vam je trebalo da naučite jezik? I dalje ga ne znate dobro, uz decu malo naučili? Pa dobro mora da vam je nešto lepo ipak, koji vam je omiljeni kafić? A nikad ne idete do grada na kafu... Aaaa sve mi je jasno...   

Ali ja neću da radim ceo dan, radiću koliko treba, ali ne moram odmah da štedim... hocu prvo da naučim jezik... malo da upoznam grad... Propašću?!?... Iz vašeg ugla definitivno. Znate mi novi dolazmo u miru, nismo došli po pare, mi smo došli zbog bolje budućnosti za nas i našu decu... verujte mi, samo to. I da vam kažem, bila sam ja do grada, mnogo je lepo, ima puno parkova, zelenila, vazuh je takav da se super osećaš i imaš dobar apetit, ljudi se na nekim mestima u gradu okupljaju posle posla da na travi zajedno ručaju i igraju razne društvene igre na otvorenom. Tako, samo obuju patike, u sve odelima i suknjama sa posla pravo na ćebence. Staloženi su, jako ljubazni i kulturni. To mi se baš dopada znate. Vole da pale sveće i piju vino... to deluje baš romantično. Kad su kod kuće uživaju u svom miru... ali naši ljudi imaju dosta „pohvala“ na njihov račun... „Ma daaaj, oni Šveđani su ludi, vade tamo pare prebrojavaju se, svako plaća svoje“... Paaa saaad, da l' su ludi? „Eee kod nas čovek pređe kod komšije i viče -sipaj jednu rakiju... to ovde nema, kakvi su bre oni narod?“ A da li je taj čovek spavao ili je planirao nešto, to nije bitno. On je čovek ugostio komšiju, do večeri su se možda i napili i milina... Je l' to milina??? „...and isn't it ironic, don't you think...“

Ne znam, ja još uvek ništa ne znam, samo se pitam...

  

  

Stokholmski maraton - POTOP EPSKIH RAZMERA

Plan je bio da taj dan budem u centru Stokholma i posmatram maratonce. Trčala sam polumaratone i znam koliko trkačima znači podrška. Mom drugu Igoru, ovo je trebao da bude prvi maraton, velika stvar, JAKO velika stvar u životu jednog trkača. Svanuo je tmuran dan... Maraton je počeo, znala sam da trče oko 5 sati i imala sam vremena da odem malo kasnije, da prvo nešto obavim. Počela je oluja. Nisam stigla, bio je haos u gradu.

A toliko sam želela da znam kako mu je bilo. Sutradan sam ga videla i rekao je kako će napisati priču o tome.

Kad sam dobila priču šetala sam parkom u delu grada koje se zove Skanstull. Sela sam na klupu, ljudi oko mene su se sunčali. Počela sam da čitam, prvo mi je postalo hladno, u jednom trenutku krenule su suze, na kraju sam se toliko smejala da su patkice koje su se tuda šetale pobegle...

Ovo je priča o tom maratonu.

30. maj 2015.

Dan pre trke vremenska prognoza je bila kiša i vetar tokom cele trke. Otišao sam na Expo i kupio kačket. Drečavo žuti. Neće me zaštititi od kiše, ali mi bar neće ići kapi u oči. A i lakše ću se naći posle na slikama. Cena prosečna za švedske uslove. Malo bogatstvo za naše.

Vučem povredu trbušnjaka već godinu ipo dana. Bio sam kod Irene, dala mi je vežbe za terapiju. Nisam ispoštovao. “Nema veze, nisam osetio nikakav bol već mesec dana”. A trčao sam treninge do 32km.

Izlazim sa ekipom iz smeštaja. Hladno je. Iza ugla, nalet vetra mi smrzava noge u trenutku. Možda da se vratim i obučem nešto sa dugim nogavicama? “Ma jok, zagrejaće se noge trčanjem, biće taman”.

Imamo od smeštaja oko kilometar do starta. Zabijamo šale usput. Smejemo se. Pogledam u Nebo. Oblačno je, biće kiše definitivno. “Koliko strašno može da bude?” Za sada ne pada.

Stižem u svoju startnu zonu. Poslednju. Stavili su me na kraj. Na jebeni kraj. Iza mene prazna ulica. Ispred mene 22000 ljudi. Znam po treninzima koje vreme mogu da očekujem. Shvatam da sam brži bar od trećine ispred mene. Možda i polovine. Tokom sledećih 42km, moraću sve da ih obiđem. “Biće ovo dugo, dugo popodne”

1 km: Kreće trka. Užasna gužva. Planirao sam da trčim 6:00 tokom cele trke. Ne mogu, stalno je neko ispred mene i usporava me. “Nema veze, samo sa smeškom, ništa danas ne juriš”

2 km: Počinje da pada kiša. Nije strašno, prska pomalo. U gužvi je zavetrina. Malo toplije nego što bih želeo. “Odlično, neka prska, taman da me ohladi malo”

3 km: Pretičem devojku sa zečijim ušima i repićem. Smejem se. Smeje se i ona. “Ima svakakvih likova”

4 km: Prva okrepna stanica.Pijem vodu u pokretui analiziram svoj plan trke. “Prvi gel na 12km, posle na svakih 8km po jedan”

5 km: Prolazim pored Kraljevske palate. Šetao sam juče tu sa ekipom. Bilo je sunčano, nedostajale su mi naočare za sunce. Sada pljušti. Sa druge strane staze otvoreno more. Briše vetar. Dovoljno sam mokar da mogu da ga osetim ispod majice. “Nema veze, osušiće me brže kad stane kiša”

6 km:Sa improvizovane bine na kamionu pored stazekrešti neka devojka. Peva. Užasno. Smejem se. Krišom.

7 km: Osećam da me zatežu listovi. “Već!?” Smejem se. Shvatam da su ledeni. “Zašto nisam obukao duge nogavice? Nema veze. Zagrejaće se uskoro”

8 km: Okrepna stanica. Uzimam vodu. Rano je za gel. Krajičkom oka hvatam da se iz nekih časa na zadnjim stolu puši. “Čaj verovatno”. Mrzim čaj. Ako ne prestane vetar, u drugom krugu ću uzeti svejedno, da me zagreje.

9 km: Uspon na most. Strm. Bas strm. Mogu da podnesem. Sada. Prizivam mapu staze u glavi. Biću ovde ponovo na 33km. Da li ću tada moći? “Ma naravno, nije ništa gore nego treninzi u Hajd parku”.

10 km: Dugačak most. Baš dugačak. I blaga uzbrdica do pola. Briše vetar, zanosi me u stranu. Promenjen položaj opterećenja nogu mi konačno opušta listove. Smejem se.

11 km: Provala oblaka. Kao letnje “radničke” kiše u Beogradu. Ali sa vetrom koji seče. “Svejedno, ne mogu biti mokriji od ovoga”. Smejem se.

12 km: Okrepna stanica. Vreme za prvi gel. Operacija uspešno izvedena. Smejem se.

13 km: Široki bulevar. Gužva se konačno razređuje. Ubrzavam. Veselo obilazim. Provlačim se između sporijih trkača. Smejem se.

14 km: Shvatam da mi telefon već neko vreme ne saopštava stanje. Uljučujem ekran. Zaglavio se GPS još pre kilometer-dva. Ne može da se probije kroz Nebo. Toliko je tmurno. Nema veze, imam čip, biće zvanični rezultati.

15 km: Stižem cimera iz smeštaja. Startovao je 3 zone ispred mene. Rekao je da nije spreman, da će trčati sporo. Dobro je raspoložen. Smejemo se. Ostavljam ga za sobom.

16 km: Shvatam da su većini ljudi oko mene majice skroz zalepljene uz telo. Zagledam se. Pa i meni je. Nisam ni osetio. “Nema veze, znači da ne mogu gore da pokisnem od ovoga”. Smejem se.

17 km: Osećam da mi stopala šljapkaju u patikama. Napunile su se vodom. I to ne zato sto sam gazio po barama. Pazio sam. Kiša ih je napunila.

18 km: Oštra nizbrdica. Noge proklizavaju u namočenim patikama. Prsti udaraju u prednji deo. Boli. Trčim kao na iglama.

19 km: Ušli smo u drugi krug. Ovaj je duži, ide se i kroz prirodu. Nema zavetrine. Vetar briše, seče na pola.

20 km: Okrepna stanica. Uzimam gel. Trkač pored mene neoprezno baca čašu punu vode na mene. Izvinjava se. “Džaba lave, ne mogu biti mokriji od ovoga”. Smejem se.

21 km: Prolazim kapiju koja označava polumaratonsku distancu. Gledam na semafor. Da trčim polumaraton, bio bi jadan rezultat. Ovako je tačno po planu. Smejem se.

22 km: Mala okrepna stanica. Nisam je ni registrovao. Zamirišu kiseli krastavčići. “Mora da mi se učinilo”. Okrećem se. Trkači oko mene grickaju krastavčiće. Smejem se.

23 km: Bara preko celog puta. Nema načina da je obiđem. Protrčavam pravo kroz nju. Stopala su i do sad bila mokra. I hladna. Sada su ledena.

24 km: Sustižem elitnog takmičara. Kenijca. Hoda pored staze, grli sam sebe i trese se. Prehladno je za njega. Pomislim da mu ponudim svoj šuškavac. Shvatam da je potpuno natopljen vodom. Nema svrhe.

25 km: Ulazimo nazad u grad. Ponovo ima navijača pored staze. Ne kao u početku. Rasteralo ih je nevreme.

26 km: Shvatam da me noge već bole više nego na kraju treninga od 32km. Patike su pune vode. Duplo teže. Svaki korak uzima danak.

27 km: Pljušti kao iz kabla. Ulazim u tunel. Par desetina metara bez kiše. Bolje da nisam. Kada sam izašao, smeta mi jos više. Proklinjem Nebo.

28 km: Trčim ulicom koja ide pored obale. Bacam pogled na more. Užasno je uzburkano. Brodići u luci se toliko ljuljaju da izgleda kao da će se prevrnuti svakog trenutka. Razmišljam koliko bi mi bilo loše da sam na nekom od njih. “A sad ti je kao dobro?”

29 km:Ne mogu da isključim ekran telefona. Shvatam da je ušla voda u njega. Napravila spoj. Opraštam se. Vraćam u glavi sve avanture koje smo prošli zajedno. Nekako, ova avantura je dostojan kraj.

30 km: Ponovo prolazim pored Kraljevske palate. Čistina, obala, pljušti kao iz kabla i briše vetar. Zanosi me u stranu. Pokušavam da trčim po liniji nacrtanoj na asfaltu i ne uspevam. Smejem se. Od muke.

31 km: Približavam se limitu koji sam istrčao na treningu. Do ovde znam da mogu. Dalje je neistražena teritorija. Doduše, na treningu sam se osećao mnogo boljena ovoj distanci. Prva senka sumnje se navlači. Teram je pokretom ruke. “Junaci umiru jednom, kukavice svaki dan”.

32 km: Ponovo dolazim do okrepne stanice sa čajem. Ne volim ga ništa više nego u prvom krugu, ali toliko mi je hladno da ću ga sa zadovoljstvom popiti. Uzimam gutljaj iz tople čase. Pileća supa. Obožavam pileću supu. Smejem se. Jedva.

33 km: Dolazim ponovo do onog strmog uspona na most. Krećem uzbrdo. Pokušavam da se nasmejem svojoj naivnosti iz prvog kruga. Ne uspevam. Shvatam da se danas više neću smejati. Vidim da 90% ljudi hoda uzbrdo. Bilo bi tako lako da pešačim i ja malo. Odbijam da hodam.

34 km: Most je skroz natopljen kišom i asfalt je užasno klizav. Svaki korak proklizava. Većina ljudi i dalje hoda. Nekima je i ovaj blag uspon tezak. Nekima je previše klizavo. Odbijam da hodam. Nepravilno opterećenje aktivira povredu. Vučem povredu trbušnjakaveć godinu ipo dana. Bio sam kod Irene, dala mi je vežbe za terapiju. Nisam ispoštovao. “Đavo uvek dođe po svoje”.

35 km: Nizbrdo niz most bol u trbušnjacima postaje nesnosan. Svaki korak je ispraćen tihim jaukom. Razmišljam, imam dve opcije. Da trpim do kraja ili da odustanem i pešačim preostalo. Najgore bi bilo nešto izmedju. Odbijam da usporim. Odbijam da odustanem.

36 km: Nesreća nikad ne dolazi sama. Neoprzno gazim na belu farbu pešačkog prelaza i proklizavam. Istog momenta me hvata grč u listu. Bol je nesnosan. Jos jedan. Hvatam se za džep, vadim kesicu magnezijuma i sipam u usta. Setim se da će poceti da deluje za 15 minuta. “15 minuta!!!”. Hramljem, noga je skroz ukočena, tako me za nijansu manje boli. Odbijam da usporim. “Odbijam da odustanem!!!”. Odbijam da odustanem.

37 km: I dalje hramljem. Bol je užasan. Sreće mi se pogled sa ponekim navijačem pored staze. Gledaju me sa iskrenom zabrinutošću. Pokušavam da se nasmešim. Ne uspevam. Moje telo nalazi jedini ventil koji mu je preostao. Kreću suze. Sirovi Balkanac. Suze bole više nego trbušnjaci i grč zajedno. Isključujem se. Bez osećaja. Bez emocija. Bez razmišljanja. Samo rutina. Nastavljam da trčim. “1, 2. 1, 2. Odbijam da odustanem. 1, 2. 1, 2. Odbijam da odustanem. 1, 2…”

38 km:

39 km:

40 km: Prolazim pored naročito bučnih navijača. Trgnu me iz magnovenja. Grč polako popušta. 

Magnezijum je počeo da deluje. I dalje hramljem ali nije tako strašno. Stopala su ledena. Trčao sam pravo kroz bare. Nisam ni bio svestan toga. Pored staze stoji čovek u odelu Medicinske službe. Gleda kako hramljem. Podiže ruku. Poziva me pokretom prstiju da mu priđem. Odmahujem glavom. “Odbijam da odustanem”. Podiže palac i smeši mi se. Vidim mu poštovanje u očima. Siguran sam da je i on trkač. Zna sa kakvim demonima se borim.

41 km: Potop epskih razmera. Nebo je ostavilo najgore za kraj. Bare ne mogu da se zaobiđu, sve je velika, ledena bara. Ugledam pokislog navijača pored staze. Drži parolu. “Ne zaboravite, za ovo ste platili”. Smejem se. Od srca. Kroz zube. Mislio sam da neću više.

42 km: Ulazim na stadion. Gomila navijača. Buka. Znam da su došli da bodre neke svoje ali upijam njihovu energiju. Vidim cilj. Pokušavam da ubrzam. Noge ne slušaju. Nije me briga. “Imam ga”.

42,2 km: Prolazim kroz cilj. Podižem oči ka Nebu. I obe ruke. Prstima pravim pištolje. Okidam jedan. Pa drugi. Osmeh prkosa. “Jebi se. Jači sam.”

Dobijam medalju, majicu, svašta nešto. Izlazim iz stadiona. Na čistinu. Sada kada više ne trčim ohladio sam se. Vetar i dalje briše. Zubi počinju da cvokoću. Tresem se. Smeštaj mi je udaljen oko kilometar. Nisam poneo ništa suvo da obučem. Moram što pre u toplo. Sočno opsujem. Počinjem ponovo da trčim.

Posle sat vremena pod vrelim tušem, konačno ugrejan, ležim na krevetu i gledam u plafon. Razmišljam. Vraćam film. Sav napor. Svo odricanje. Sva bol. Da bih stigao ovde. Kreće jos jedna suza. Poslednja. Ova ne boli. Oslobađa.

GDE JE KUĆA?!?

“A ja sam sam u ovom gradu i polako gubim nadu da će stvari da se promene...”

(Bajaga, deo iz pesme: Grad, album: Muzika na struju, 1993. god.)

Jesu li moji raniji planovi bili greška? Jesam li dovoljno zrelo razmšljala? Nekada, sam težila profesionalnom napredovanju i verovala da mogu da uspem. I eto nisam uspela, jer sam težila i da ostanem svoja. Da ne prihvatam da zaokružim drugi broj od onog u koji verujem, ako ima takvog broja. Nikad nisam odustala, verovala sam u Beograd. Ostajala sam u njemu i bez posla i bez novca. Da li verujete da imam samo par prijatelja koji su zaista Beograđani, porodica kojoj sam čuvala dete, jedna koleginica i jedna drugarica koja se udala za dečka iz Beograda, pa su sad Beograđani, al’ ona nije bila kad je postala moja drugarica. Poznajem ja ljude koji su rođeni u Beogradu, ali nisam uspela da im uđem u štos. Moj verenik je iz Sarajeva. Sve moje drugarice su iz provincije. Baš kao i ja. Moje najbolje drugarice su i dalje drugarice iz mog rodnog grada, Zrenjanina.

Zašto nas ljudi ne prihvataju kad emigriramo kod njih? Stani, je l’ ne prihvataju oni nas ili mi njih, ili mislimo da se ne prihvatamo pa ni ne pokušavamo?

Evo 8 godina živim u Beogradu i kad nekog upoznam, redovno je sledeće pitanje “Odakle si ti?”, pa šta da kažem... “Ovde živim, radim, a rodila sam se u Zrenjaninu”. Je l’ to pitanje? Gde sam se rodila i završila srednju školu?? Je l’ to pitanje koje je osobi koju prvi put upoznajem od tolike važnosti? Možda i jeste. Možda me to zaista bolje opisuje od onoga što sam danas. I tako su se moje drugarice jedna po jedna vraćale u svoje rodne gradove, dolazile kod mene vikendom i po potrebi “nešto da obavim u Beogradu”... Pa je to postalo sve ređe, pa sam počela onako “matora” i zaposlena svaki vikend da idem u Zrenjanin kao u početnim studentskim danima, jer ovde više nisam imala prijatelje. A to nije samo moj slučaj, znam i druge koji se redovno već desetak godina pakuju svaki vikend i odlaze da izađu sa drugarima iz srednje. I onda vas pitam, je l’ Beograd moj grad? Evo ja ću vam odgovoriti. Ne, ja sam došljak ovde. I nema veze što mi u ličnoj karti stoji beogradska adresa, pitanje je -Odakle sam? I još nešto, Beograd jeste moj grad, jer ja to tako osećam. Kad se vraćam sa puta u Beogradu je kuća, nema veze što me često niko ne čeka u jednom od 9 stanova koje sam do sada promenila (volim da se selim pa to ti je)...Ja kad se vraćam sa puta prvo dobro moram da razmislim gde živim J Ali Beograd je ono mesto kad te neko juri pa ti stigneš i vikneš KUĆA. Ovde mi ništa ne možeš!

Čekaj bre, pa ja nemam prijatelje ovde, nemam stan, nemam siguran posao... Pa šta imam, imam kuću koju sam sama u svojoj glavi sagradila za par godina, a to je ceo grad... Imam verenika koji se sa mnom "seljaka" u te iste stanove. Pa dobro, on je bar pokretna imovina hahahahah... 

Onda to znači, da ja “kuću” mogu da napravim bilo gde. Da je to u mojoj glavi.

Prijatelji će biti malo dalje, ali nisam li vam već rekla kakvi su njihovi planovi?

Pa... za koju godinu, ceo svet je naš...

Šta vas raduje?

Plasim se da ću se izgubiti. Moram kartu grada da nosim uvek sa sobom. Moram da znam tačno gde mi je stan. Mozda zablokiram. Možda mi se isprazni telefon. Šta ako zaboravim koji prevoz ide prema stanu? A smer.

Šta ako mi se roditelji razbole, a ja tamo imam posao i ne daju mi slobodne dane? Baš njih briga. Ko će mi čuvati decu, ako su im baka i deka daleko? Ja još ni nemam decu, ali ipak.. ko će da ih čuva?

Mislim da će mi moj pas jako nedostajati. Sa svima ću pričati svaki dan, ali moj pas. Evo plačem kad pomislim. A on je još uvek tu pored mene dok ovo pišem. Doći će i on jednom sa mnom, samo da se snađem. A šta ako ugine do tad, mlad je, ali svašta može da se desi...?

Je l’ sve ovo realno? Jeste, nisam napisala da će možda morska neman iskočiti kad ja budem sama na obali mora. A i šta ako se to stvarno desi??

Zašto niko ko je odlazio nije govorio o svojim strahovima? Zašto je to pre mesec dana delovalo kao odluka “san snova”? 

Aman ljudi, je l’ se vi plašite nečega? Rasturili ste se svi po “belom svetu” kao da je to tek tako. Spakovali kofere i rekli “Doviđenja”. Šaljete nam fotografije sreće. Je l’ to realnost?

“Ajde ne lupaj, biće sve ok, ne ideš na kraj sveta, pa kako su drugi...”

Čekaj, šta ako NE bude sve ok, šta i ako idem na kraj sveta i šta je kraj sveta? Meni Skandinavija baš izgleda kao kraj sveta. Ne vidim nešto što bi bilo više kraj od toga i od Antarktika. Sve ostalo nekako nije kraj J i šta me briga KAKO SU DRUGI.

Ovaj je uspeo, onaj je uspeo. Šta znači uspeo? Za mnoge je stan na kredit uspeh, ako još uzmu i Punto na lizing, pa to je fantazija. Za nekog je uspeh vrlo malo. Defektolog sam po struci i meni je uspeh bio kada sam jednog dečaka naučila da piški u šolju, a slavila sam dan kad je počeo da jede kašikom. I dalje me takve stvari jako raduju. Raduje me i kad šetam svog psa, pa on trči sa drugim psima. Pa to bih mogla da gledam ceo dan. Njegova sreća je za mene melem. Raduje me kad mi je rođendan. Mnogo volim svoj rodjendan, pa ja sama sebi uvek spremim neko iznenađenje. I uvek mi je želja ista. Moji prijatelji koje vidim dok duvam svećice me jako raduju. Kad moj brat i ja pričamo. Kad se mama i tata smeju. Kad ručamo na terasi ispred kuhinje. Kad putujem na more.

HEJ pa evo ja se sad radujem, zato što sam na trenutak zaboravila da se u stvari plašim.

Uskoro stižem na aerodrom. Zašto???

Tako sam odlučila. Idem da saznam, šta me još raduje...

Gastarbajter. Biti ili ne biti.

1. “ Heeeej ćao, šta ima novo, nisam te dugo videla, kako si? ”, “Ma evo, životarim, čekam neke papire, hoću da palim.”, “Ali ti imaš posao ovde?!?”, “Da, ali od te plate ne mogu da zivim”...

2. “Šta misliš o tome da idemo negde na more?”, “E, ja ovo leto moram da naučim mađarski, nema šanse da mrdnem!”

3. “Šta mislis o tome da idemo negde na more?”, “Eee nisam ti rekla, ja uskoro idem u Ameriku da radim ono na 5 meseci znaš kako su isli Jovan, Milica, Pavle... ma biće mi strava, veruj mi ako treba i udaću se tamo za papire, samo da se ne vratim!”

4. Kafić, za stolom sedi pet najboljih drugarica iz srednje, sada imaju 27 godina.

Organizator skupa: “I devojke, kako ste? Mene već polako hvata frka, približava mi se odlazak u Kanadu...”

Drugarica 2: “Nisam htela ništa da vam kažem, da ne izbaksuziram, ali sad već mogu, primljena sam da budem stjuardesa, tako sam uzbuđena, putovaću svuda, mozda i upoznam nekog šeika, pa ostanem u Abu Dabiju hahahahhah...”

Drugarica 3: “Pa dobro, onda ću vam i ja reći, dečko i ja smo olučili da idemo u Švedsku, on ima neku varijantu za posao, ja cu učiti jezik pa cemo videti, ovde više nema budućnosti...”

Drugarica 4: “Aaaaa pa sve ćemo se rasturiti hahahahaha, ali i ja sam aplicirala sa dečkom za Australiju...”

Drugarica 5: “Ne znam šta vam je toliko smešno, zar ću ja sama ovde ostati?!?”

“Znaš, mislili smo da će biti bolje.”  Da li ja to mislim sada??? Devedesetih su se nadali, proslo je dvadeset i kusur godina, vlast se menjala, pravili smo izbore... valjda jesmo. A ljudi se sve manje nadaju. Ima zadovoljnih??? Imaju dobre plate i rade za STRANE FIRME. Čekaj, čekaj, zar smo to izabrali?

Uz velika odricanja roditelji su nam omogućili da se školujemo, pa to je bar delovalo kao recept za siguran zivot. A šta se to promenilo? Za sve ove godine, uspeli smo nešto da podignemo na viši nivo... Znate šta?!? Gastarbajteri više nisu neškolovani ljudi. Sada se školuješ da bi to postao.

Nisam ovo planirala! Kada me je tetka sa Floride zvala da dođem da završim srednju školu tamo, rekla sam odlučno NE, kad su sve moje drugarice aplicirale da studije završe u inostranstvu kako bi tamo ostale, ja sam master studije upisala u Beogradu, kad su svi moji rođaci uzimali Mađarsko drzavljanstvo, ja sam odlučno rekla NE, zasto onda danas učim da kazem “Én Serb vagyok” – (“Ja sam srpkinja”, na mađarskom)???????   

“Zato što si izdajnica”... da ne kazem nesto nepristojno. Meni je to prvo na pameti. Šta se to desilo sa mnom, a i sa još mnogo mladih? Zavrsila sam fakultet i BUM DOBIJEM POSAO... eto vidite da može, svi srećni, ponosni, državna ustanova. Za mene posao san snova, ja defektolog, radim u vrtiću, plata fina. Iznajmim stan, konačno mogu sebi da kupim krpice, jedem u restoranu, za more roditelji malo pomognu, ali u redu je to J. Radim ja tako, naravno na svaka dva meseca mi produžavaju ugovore, ali zar je bitno... Prođe tako godinica, dve i promena vlasti, direktora, svega, naravno budžeta, ja TEHNOLOŠKI VIŠAK (sa ogromnim brojem dece koji ostaju bez podrške, ali ja sam višak). Ma nema veze, odem na more od poslednje plate, zaboravim na sve. Vratim se kuci, ištampam CV i krenem da tražim posao. “Jel možete da dođete sutra na posao”, “Molim?!? Sutra, naravno, vidimo see.” Ma da li se ovo dešava, pa eto nije tako strašno, može čovek da se snađe, ili ja IMAM SREĆE, ali zašto da brinem da l’ je drugi imaju, ako je ja imam... Malo je manja plata, moram stan da menjam, ali dobro.

HEJ, zašto sam prosli mesec primila onoliko, a ovaj manje? Aaaaa, smanjili plate... UF, moraću da radim jos nešto.. ali ko će da me zaposli kad ja u školi radim u smenama. Pa dobro, našla sam i drugi posao, ali ko će mi cuvati psa, sad je po ceo dan sam, a ja i dalje moram da tražim za more od roditelja. Ma daaaajj, DOKLE OVAKO??????

Da Vam kazem šta sad radim... IDEM! Završila sam fakultet, imala posao, ali idem. Ko zna šta da radim, žrtvovacu se, da se moje dete ne nađe u ovoj situaciji, a da ja jedem kako neki kažu -Leba i prašine- da bih pomogla svom školovanom detetu da ide na more. Idem negde, gde nikad nisam bila. Idem, a ni “ćao” na tom jeziku ne znam kako se kaže. Zašto ne znam? Zato što učim mađarski sad. Kažu da svuda možeš da se sporazumevaš na engleskom. Upisaću školu jezika tamo i znate šta ću da radim? Osim što ću nešto morati da radim, odlučila sam da se šetam, da upoznajem grad, ljude i da pišem priče o tome. Ako Vam se neka svidi, a Vi dodjite opet da vidite kako sam.

Neki ce me nazvati slabićem, neki ce podržati to što radim. A ja samo mislim da radim za svoje bolje sutra.

Al’ ga ne čekam, želim da mi bude odmah dobro, zato ću od ovoga napraviti avanturu.

Videćemo da l’ je ...‘ladno al’ standard...