Svi smo mi pomalo mačke u dzaku...

     

Recicu Vam nesto...

Vreme ne prolazi, ono leti. Pokušavam da uživam u svakom trenutku, ali i dalje osećam kako mi izmiče. 

Evo moja mama, ona je u mojim godinama imala brak i dete. A moje drugarice i ja i dalje jedva čekamo vikend da nazdravljamo votkom i tekilom, odlično se razumemo u pse, u kavanje kako koja.   

Završile smo fakultete, izabrale svoje puteve i profesionalno se polako ostvarujemo. Ali, ništa drugo se ne menja. Da li mi toliko volimo taj način života ili ne znamo drugačije?

Zar je moguće da se udajem u dvadesetiosmoj godini, a da iza sebe imam samo dve udate vršnjakinje, od kojih se jedna nažalost već i razvela.

Da, ja se udajem!!! Srećna sam, presrećna! I sve drugarice mi kažu "Znaleee smo da ćes ti prva", pa majku mu nisam ja neka "avangarda" hahahaha, imamo 28 godina. 

Pravimo spisak zvanica, samo drugarice i drugovi. Jedva tri bračna para.

Teško se snalazim, organizovanje venčanja, izbor haljine, cipela, torte, dekoracije... Sve moje drugarice još uvek se bolje snalaze u ispijanju piva u nekom dobrom Pubu. Iskreno i ja. 

Potreban nam je vodič. Kako preskočiti tu ogradu izmedju srednjoškolca u nama i one skromne domaćice koja zna sve trikove iz Knjige za svaku ženu. 

Pa ja ne znam ni koje su mere jastučnice. Problem je što taj srednjoškolac ne čuci, on nas potpuno pokreće, čak i kad smo na random mestu, čak i kad vodimo ozbiljne razgovore. Taj duh u nama je mnogo jak, utiče na naše razmišljanje, utiče na izbor pića, jela, način smejanja i pričanja. 

I dalje ljubavne probleme ne znamo da rešimo, i dalje nam je teško da budemo tolerantni i često smo i vrlo sebični, egocentrični...

Iskreno, ja osecam potrebu da budem dobra žena. Kao što je bila moja baka, kao što je moja majka. A taj srednjoškolac skače i skače i ne da mi mira. 

Ja ne želim da on ode, zelim da umem da napravim balans.

Rećiću Vam još nešto, ja nemam ništa protiv razvoda. Ali mi smeta što se toliko mladih razvodi.

Plašim se toga. Ne želim da izgubim ljubav, ne želim da izgubim sebe, svoje prijatelje, a želim i da budem dobra supruga i jednog dana majka.

                                                 

                                                             "WISH ME LUCK"!!! 

Moja želja Vama!

LjUDI SREĆNA VAM NOVA GODINA!

Vreme brzo prolazi, kao da smo juče slavili prošlu, pre toga pretprošlu, a evo uskoro će i sledeća... ...
Vreme leti, a mi čekamo. Mi stalno nešto čekamo, a vreme provedeno u redovima, na stanicama, u nadanju, u isčekivanju, nikada se neće vratiti. Deca jedva čekaju da porastu, a kao odrasli shvate da se vreme detinjstva nikada neće vratiti. I opet ponavljaju greške, pa svoje vreme „traće“, pa kao još strariji OPET shvate da se vreme NE VRAĆA. Od kog trenutka mislimo da počnemo da živimo? Od kojih uslova to zavisi? Od vrtića želimo da budemo stariji i stariji, škola, fakultet, posao, kola, stan... sve smo to željno isčekivali. Da ne pričam o čekanju petka, a tek da ne pričam o čekanju kraja smene i još gore, naručene pizze. Šta radiš? „Čekam pizzu“ ?!?!?!?! Pa da li je to radnja? Makar potraži film koji ćeš gledati kad stigne pizza. Ili si ga već pronašao, ali si naglasak ipak stavio na ČEKANJE. I kad stigne, da li su svi uslovi za sreću ispunjeni? (Nisam dobar primer dala, kad stigne pizza, svi uslovi za sreću su ispunjeni haha.) Pitanje je: Koliko naše zadovoljstvo traje, a koliko čekanje?
Pre par meseci sam jedva čekala zimu u Stockholmu. Ja je sada živim. Moram da uživam, moram da uživam! ALI praznici bez porodice, ali Badnje veče bez mame u ponoć ispred crkve i kuvanog vina sa drugaricama. Prošle godine sam na Bogojavljenje poželela ovo. Šta ću poželeti ove godine? Ne postoji način da SVE bude na svom mestu. Bar ne za mene. Takva sam. I zašto onda tome težim? Sa koliko godina ću shvatiti da su svi moji izbori bili lično moji, da je put kojim sam pošla Moj život i da ni jedan drugi život nije mogao biti moj.
Zato se radujem. Sviđaju mi se moji izbori. Srećna sam. Sada. I trudiću se da tako bude i sutra.

To i Vama želim. Sutra će doći sigurno, ali juče je prošlo. Povedite prijatelje na kafu i smejte se. Ne čekajte ni da otopli, ni da prestane kiša, uradite to sad. Zagrlite nekog, pomazite svog kućnog ljubimca i uradite nešto što volite!