Sve više je tekstova o „gastarbajterima“ i o
tome kako su oni eto zbrisali u bolje, prešli granicu, došli do svega o čemu
maštaju oni koji taj jedan korak nisu napravili.
Novinari, dirnuti patnjom svojih sugrađana, odlučili su da objave rat između onih što stvarno pate i onih što samo pričaju o patnji. Pitanje je, ko ne pati stvarno? Ako pitamo „Beograđanku“ koja se muči da bi preživela u svojoj domovini ili još po nekog izmučenog rodoljupca, složiće se da samo građani Srbije imaju pravo na patnju. Nikako oni koji su otišli. Njima je svima upala kašika u med i lopata u pare, pa i ako pate, to je zanemarujuće.
Unapred se izvinjavam, svima onima koji nisu pokušali da žive u inostranstvu, ali znaju kako je, evo vi me ispravite ako nešto pogrešim.
Na razne načine ljudi odluče da odu iz mesta u kom su se rodili. Iz jednog mesta odeš u drugo zbog škole, posla, ljubavi, prirodnih lepota i slično. Kad se iz ovih razloga vrtiš po Srbiji to je uredu, jadan tražiš bolji život, teško ti je, al' si borac. Kad iz istih razloga napustiš granice, tebi je odjednom tako strava, da svi samo o tome pričaju. Kad dođeš čekaju poklone, da ti vide garderobu, slike stana, kuće ili kola, a ako ne dođeš kući, onda ti je tek strava, jer ti ni nećeš da dolaziš kući, imaš tamo život, prijatelje, ma sve. I kad znaju da ne smeš da se vratiš i tad misle -Ma brzo će to proći i on je na konju, ups u BMW-u.
Živiš u Srbiji. Živiš dobro ili manje dobro. Prođe srednja škola, možda se zaposliš, možda odeš da studiraš. Svakako se pre ili kasnije zaposliš. Ili pokušavaš da nađeš posao, koliko si uporan toliko ćeš brzo naći posao. Ako si previše probirljiv, biraš kanale kod mame i tate na trosedu. Tvoja sreća kratko traje jer uskoro slede prave muke, osamostaljivanje, ali ono pravo, kad sam živiš, plaćaš račune, kuvaš ručak, udaješ/ženiš se, pa deca, pelene, vrtić... plate osrednje, a cene izvanredne. Pa onda kukaš na sve što stigneš. Na državu, na komšiju, ali najviše te boli onaj što je bio komšija, a sad je daleko. Njegov pas ne jede, dete ne kaki i čarape mu se ne cepaju. Komšija dođe u karavanu, puna kola svega i svačega. Rukuju se i grle svi sa njim, a žuljeve niko ne oseti. Samo osmeh svi vide, a ne pitaju da l' se smeje i tamo odakle je stigao, da li ima sa kim da popije tu rakijicu s kojom ga dočekuješ.
Ne živiš u Srbiji. U bilo kom trenutku života u Srbiji odlučio si da odeš iz bilo kog razloga, ali najverovatnije zato što više nisi mogao samo da kukaš. Razmišljao si o tome dugo i misliš da si spreman. Kažeš ti to svima, neki su zabrinuti, neki već traže poklone, neki su se već kod tebe doselili, neki prestaju da ti se javljaju, svi ti žele sreću, ali veruju da je imaš svakako. Spakuješ se u jedan kofer, svega po malo, kao da tamo ničeg nema, ali ničeg previše, jer možda ni ne znaš gde ćeš živeti. Stigneš, možda imaš posao, možda ga tražiš, ali obično ga tražiš i obično je to nešto na crno ili ti je drugi posao na crno, pa radiš ceo dan, brojiš sate svaki dan da vidiš koliko si zaradio. Ono što stoji, je da radiš puno, ali da si solidno plaćan, više nego u Srbiji. Niko ne zna, da li ti za nešto treba da štediš, da li šalješ pare roditeljima, da li treba da ti dodje porodica ili si tu sa dečkom/devojkom, pa se jedva i vidite jer oboje radite po ceo dan. Jedva čekaš da upoznaš nekog da se družite, da pijete kafe, gledate utakmice i serije. Verovatno nemaš ni normalno mesto za život, možda deliš stan sa njih 10 koji rade isto kao i ti ili živiš sa nekim u sobi ili iznajmljuješ sobu u nekom stanu. Možda ti je lepo, a možda i nije. Možda si ti doktor nauka koji svoj život nije ovako zamišljao, ali u Srbiji nisi mogao da budeš ni portir na institutu. Doduše ovde gde si, portir je pojam za ono što radiš, ali nadaš se da će i tebi sunce sinuti. I tako tebi sunce za neke dve,tri godine sine, a svi misle da je to došlo preko noći i da ti nemaš razlog da patiš. Tebi ne sme da nedostaje gibanica ili možda ajvar, jer je to sve bio tvoj izbor. Pa kad ti sine sunce ti se tako lepo zarobiš u kredite, i za taj karavan i za tu lepu kuću, pa i za psa. Možda ti imaš drugara iz srednje koji radi ceo dan u Srbiji, a ni kredit ne može da podigne, ali ti si toga svestan, jako svestan. Uradio si za sebe sve što si mogao i dalje radiš na tome da ti bude bolje, nema niko pravo da ti to zameri. I najradije bi doveo tog drugara da ti bude prvi komšija pa da se družite kao nekad, ali on neće. Još te i izbegava kad dodješ, pa ti kaže „Dobro mi je“, „Biće bolje“. Kako da pomogneš nekom kome je dobro. I tako ti naučiš da živiš tamo gde si, stekneš neke prijatelje, kolege, radiš u svojoj struci, sve nešto samo - normalno.
Možda si imao sreće, pa se i ne mučiš puno, možda ti je odmah mnogo lepo i uživaš u svakom danu svog „novog života“, ali ti si jako daleko od svoje kuće, porodice, prijatelja. Pa pomisliš, kako je teško do te sreće. Ti si pošao da je tražiš, a jedan deo si odmah i ostavio.
Medicinska sestra koja je u inostranstvu za godinu dana kupila stan i kola, je za to mnogo radila, štedela i najverovatnije podigla kredit. U svakom slučaju je pre toga učila jezik, mnogo čega se odricala, snašla se i nekako otišla. Ako imaš volje i snage uradi to i ti. Ako nemaš, poštuj je, nemoj joj zavideti i mrzeti je. Priznaj sebi da nije lako pokupiti se i otići.
Poštujem svoju majku, oca, brata koji su ostali u Srbiji i bore se za svoje. Znam kako je kad stignu računi, znam kako je kad nestane hrane u frižideru. Postujem svoje komšije, od kojih mama može da pozajmi jaje, šećer, kafu kad zafali. Ali poštujem i komšinicina dva sina u Nemačkoj, koji možda nemaju od koga da pozajme, ako sami ne zarade.
Dosta je ratova i zavisti. Nikom neće biti bolje,
ako je drugom lošije.
