Iza oblaka

Upravo sam se vratila sa fike, ona je jako vazna Svedjanima i svi je vole i praktikuju. Fika je kafa sa kolacem, od cimeta, marcipana, kokosa, to su vrlo mali kolaci ili keksici. Kafa koju piju mi zovemo filter kafa oni je zovu bryggkaffe. Danas sam posle posla sedela par sati sa koleginicama na fiki. Jedna koleginica je Poljakinja, dve su Svedjanke. Poljakinja ce na more u Crnu Goru i u Dubrovnik, pa smo se dotakli teme Jugoslavije. Isprica ona i kako je kao mala mastala da zivi u Titovoj Jugoslaviji, starija Svedjanka klima glavom sa neko setom kao da zna o cemu ona prica, a mladja se iscudjava. Ispricam ja tu malo istorije, ne previse vise onako iskustva mojih roditelja i eto kako se sve brzo menja. Iskoristim ja tu dobru podlogu da ispricam onaj vic gde se covek vraca u Srbiju posle posete Svedskoj i prica kako oni kaskaju za Srbijom 20ak godina jer je kod njih i dalje dobro... Boze, kako su se one smejale! Koliko je Svedskoj brzo postalo dobro, tako moze da postane i lose. Svi oni to znaju i mislim da su bas iz tog razloga tako skromni. A sta sam to jos o njima naucila?

Osim fike koju obozavaju, oni jako cesto sede u kaficima koji ni po jednom standardu ne bi prosli u Srbiji, nenormalno postuju tradiciju i cuvaju stare stvari, vikende cesto provode na selima gde se deca obucena u masinovodje igraju na starim zeleznickim stanicama gde parni vozovi jos uvek rade, 90% stanova u centru Stockholma je staro i nerenovirano jer to ima svoju draz. Naucula sam da uzivam sa njima i ne cudim se toliko vise tim kaficima, ali pokusacu da vam opisem kako to izgleda... To moze npr. biti jedna stara kuca ili koliba, pozeljno je da bude u sumi, verovatno ce imati niske plafone i stari namestaj, na meniju ce biti naravno filter kafa, koju tocis sam iz termosa, caj, par nekih sokova kao sto je prirodni sok od jabuke, limunada, kisela voda, salata od rakova, neki sendvic, naravno kokos kugle, pogacica sa cimetom, torta od sargarepe i sve cesce cheesecake.

Naravno kad ovo opisujem onda mislim na njihove tradicionalne kafice gde jako cesto sede i uzivaju, a ne mislim na lance kafica kao sto je "Espresso House", gde je ponuda malo veca i prostor malo moderniji. U skoro svim kaficima (izuzetak su ustvari neki restorani) se posluzujes sam, narucis, uzmes, sednes, uzivas na starim drvenim ili metalnim stolicama ili nekim klupama i posle to sve lepo pokupis i sklonis. Pijuckao si kaficu, nesto si malo gricnuo, bio u sred sume ili pored vode i to je super. Kako oni kazu mysig tj. prijatno, ugodno. Svedjani su takvi da ce vecinu stvari koje mogu da poprave pre popraviti nego promeniti. U starim zgradama liftovi su stari, imaju cak i limene resetke i jako su mali, a ako slucajno posle izlaska iz lifta ne vratis resetku kako treba lift nece ici, ali zasto bi iko samo izasao i ostavio otvirenu resetku ako zna da ce time blokirati lift. Danas je bio poslednji dan skole i primetila sam da su svi jako elegantni. Kad sam ih malo bolje osmotrila to su bile iste haljine koje sam mozda nekad vec i videla, ali su te zene imale cipelice, a ne patike i neke su bile isfenirane, to je bilo dovoljno. Retko ko je bio nasminkan, ja nisam bila jedna od njih. Retko kad sam nasminkana i retko jako doterana. Na posao idem u patikama i osecam se odlicno. 

A da li znate da je maj ove godine u Svedskoj bio najtopliji u proteklih 100 godina? Cene letovanja su opale za 70% jer su Svedjani masovno otkazali letovanja da bi ostali kod kuce i uzivali u letu. Necu objasnjavati ovo, protumacite sami.

Danas se zvanicno zavrsila prva skolska godina u mojoj svezoj karijeri specialnog pedagoga u Svedskoj. U toku ove skolske godine prosla sam kroz razne faze. Od faze kad mi je mama slala neke  Relax tablete da se smirim, preko faza "ove tablete ne rade" i ja ovo ne mogu, faze idem na kafu sa koleginicama i prijatno mi je na poslu, do faze da se smejem celo radno vreme. Faza kad su deca pocela da mi govore da sam najbolja i da me grle po hodniku je mozda bila presudna.

Zasto sam pila te Relax tablete uopste? Prasak nakon sudara mog temperamenta i njihovog ususkanog, usporenog i vrlo jasno granicama odredjenog sveta odjekivao je sigurno prva 4 meseca. Pokusavala sam da pricam sa njima, ali odgovor da ja hodam prebrzo nije mi bio razumljiv i kosio se mojim kriterijumima o gradjenju odnosa sa drugim ljudima. Smetalo im je sto sam radila u toku svoje pauze i sto sam ostajala duze na poslu. Meni je smetalo jer sam mislila da su hladni, spori i da nista ne rade. Za sada sam potvrdila da nisu hladni. Vremenom smo se prilagodjavali jedni na druge, smejali smo se zajedno i tvrdim da imaju super smisao za humor. Danas posle eto jedne skolske godine zahvalila sam se mojim asistentkinjama vrlo konkretno svakoj ponaosob iznoseci svakoj ono sto smatram njenim vrlinama, a onda su one rekle da se dive mojoj ambiciji i da im je bilo tesko da se na to naviknu, ali da im je drago sto su mene dobile za pedagoga u grupi. Jako mi je to znacilo. U toku ove godine prosle smo kroz razne trenutke, jednoj je umrla majka, drugoj se cerka odselila u Irsku, svaka je imala svoje uspone i padove. Nekad je proslo samo sa pogledom razumevanja, a nekad su to bile suze krokodilske. Cula sam ih kako ogovaraju druge koleginice, sve one vide i prave stoseve kako na tudj, tako i na svoj racun, opustile su se uz mene i drago mi je. Drago mi je sto ipak nisam dosla u drzavu robota. 

Primecujem promene na sebe, primecujem kako pustam da neke stvari uticu na mene. Ne znam da li sam drugima zbog toga bolja ili losija, ali za sada mislim da mi prija.

Da li bih se vratila u Srbiju? Ako bi do toga doslo volela bih da nikad ne zaboravim u cemu sam ovde uzivala i kakva sam ovde postala.

Danas je važan dan

Ne otvaram oči i još uvek dišem kao da spavam. Čujem poznate glasove, to je mama, govori tati da ode u Gomex i kupi sitan sir za štrudlu, to traje svega 10 sekundi, ja nisam sigurna da li spavam. Otvaram oči, zid je ispred mene, gde sam ja? Okrećem se. Počinje da mi lupa srce. Ja sam u svojoj sobi. Nema Bimba. Gde je? Kad sam došla iz Švedske? Gde je Saša? Ma otkud ja ovde?
Palim svetlo, roletne su spustene, a moje stare stvari razbacane po sobi. Kakav je ovo čudan osećaj?
Otvaram vrata i krećem kod mame. Čujem televizor iz sobe preko puta, otvaram vrata, baka pije kafu, kreću mi suze. "Dobro jutro bako, kako si?" Želim da sednem i gledam televizor sa njom, da pijem kafu sa njom, pa nisam je videla tri godine. Plašim se da je san i da će nestati i ipak sedam pored nje da provedem još malo vremena sa njom. Bacam pogled kroz prozor, Baza je u boksu. Istrčavam i ulećem u boks, draga Bazo kako si bila dobra i draga.

"Ćao mala, kako je bilo sinoć, jel ste se lepo provele, pravim baki tortu za rodjendan, hoćeš da mi pomogneš?"... "Da, hoću mama, samo da se presvučem!"
Odlazim u sobu presvlačim se, uzimam telefon da pogledam datum, 9. maj 2007. Sutra je baki rodjendan. Gledam poruke. Sinoć sam bila u pozorišnom klubu Zeleno Zvono sa drugaricama. Aaaa čoveče što se tad nisam probudila haha. Osećam mamurluk, sigurno nam je bilo dobro. U sebi znam da našim provodima skoro neće doći kraj. Zadovoljno se osmehujem. Otrčavam kod Pavla da ga samo vidim i kažem mu da proba da zamisli da se tako probudi nekad i shvati da si se vratio u nazad 10ak godina. Pavle me sanjivo pogleda trljajući lice tako što kreće od obrva, preko očiju i završava na nosu, vidim da bi spavao još, ali mu nešto fali,  odgovara mi "Jel ima nešto da se jede?", pomislim u sebi za par godina biće ovde jedna cica koja će rešavati taj večiti problem... "Ne znam, ajmo zajedno kod mame da jedemo". Sedamo za sto da jedemo, pridružuje nam se baka i ulazi tata "Uh što me zeza onaj auspuh, Mala ako budeš nekad živela u nekoj Švedskoj ili Norveškoj, da mi kupiš auto na struju", smejem se i mislim u sebi ... pogodio si malo, ali auto ti još uvek ne vidim hahahaahah.
Pogledam u telefon i vidim poruke, druženje je pomereno za 16h svima se spava, Tamara kuka kako će kod tate na ručak, a spava joj se, Silvia i Jovana ne mogu da stignu da se spreme. Zovem moju Doris i ona se ludo provela sinoć, jako se smejem. Ipak vidim poruke i od nekih drugarica sa kojima više nisam tako bliska. Pomislim u sebi, da li je moralo biti tako??? Okupljamo se u Maxu. Ooohhhh kako volim što smo se tamo okupile, ne smem ni da im kažem da će na tom mestu jednog dana biti potpuno drugačiji kafić. Kako samo uživam u priči i prepričavanju sinoćnog izlaska, svi se smeju. Sva ta nerviranja oko momaka, oko toga ko je koga pogledao, ko je sa kim došao, kome se javio... Znam da ti momci neće biti aktuelni jednog dana, ali nikako ne mogu da kažem da to o čemu pričamo nije važno, kako se samo smejemo i uživamo u svim tim ludorijama, sve je to jako važno za nas.
Krećem kući, ulazim u kola, stajem pred pešački prelaz, put prelazi Ana, želim da joj se javim, ne mogu, ne poznajemo se. Ko bi reko da ćemo jednog dana biti toliko bliske. Stižem kući, mama i tata dremaju, štrudla je na stolu. Baka gleda seriju. Razmisaljm o tome kako sam nekad olako shvatala njeno prisustvo. Pavle nije tu, šeta sa Bazom pored Begeja. Pada mrak. Sedam u fotelju i pomislim šta ako se sutra probudim u Švedskoj, šta želim da uradim dok sam još tu? Odlazim kod bake, uvijam se u ćebe i naslonjena na nju dremkam. Mislim, a šta ako ti se život nastavi odavde i sve moraš opet da proživiš? Šta ako na budućnost možeš da utičeš? Šta bih promenila u svom ponašanju, razmišljanju?

Zaspala sam. 

Otvaram oči. "Dobro jutro ljubavi, mislim da se Bimbu piški, ajde ga pusti napolje". Grrrrrrr nisam uspela da se ne iznerviram, "Pa i ti si budan, što ja da ustanem!?"
Silazim dole i setim se sna. Počinjem da plačem. Ne znam što, ništa nije tužno. Emocije. Trčim nazad i uskačem u krevet, "Šta ćemo danassss da radimo?"... "Oooo ko se to probudio raspoložen?"
Gledam u telefon, 9.maj 2017. "Jel to mom mužu sutra rodjendan?", "Daaaa, šta si mi kupila???" Smejem se.  

Ne znam šta če biti sa tobom sutra, ne znam šta će biti sa mnom, ali danas sam srećna jer si tu i hvala ti.

Mom mužu, roditeljima, bratu, porodici, prijateljima i kućnim ljubimcima.
    

Moje novo ja...

Drago mi je što pišem, čak i ovako retko, jer mislim da je veoma važno da ono što osećate znate da opišete, rečima dočarate. To vam pomogne, čak i ukoliko niste sigurni šta se zbiva u vama.
Od kad sam stigla u Švedsku, jula ove godine, sve je postalo malčice drugačije. Još uvek je vreme bilo jako lepo, toplo, sve je bilo divno, muž i ja smo još uvek ushićeno prepričavali naše venčanje, medeni mesec, sve što se dešavalo i pre i posle toga, uživali u letu, kupali se u moru, ma uvek nasmejani, ali nešto čudno sam osećala...U jednom trenutku pomislila sam da imam neku vrstu depresije, ponašam se normalno i volim i uživam u istim stvarima kao i pre, ali čudan osećaj se ponekad pojavi više, ponekad manje, ponekad ga nema, ali vrati se opet. Odem sa drugaricama na kolače, i u razgovoru sa njima, shvatim da se ne osećam baš prijatno kad se potegne tema Srbije, odjednom neki čudan osećaj iz mene izlaze neke emocije za koje ne znam. (Iskreno ne sećam se da li sam bila u pms-u, nekad zna da bude od važnosti. Moj muž uvek zna kad jesam, tad ne vodimo važne razgovore) Dođem u stan, i još uvek se čudno osećam, pozovem drugaricu i krenem da pričam... Bilo mi je teško da joj kažem kako se osećam, jer ni sama nisam bila sigurna. Znala sam da moram da opišem šta mi se dešava i izlečim se. Malo po malo, i to je krenulo. Shvatila sam.
Preko noći postala sam "udata Mađarica u Švedskoj"... Nisam više "studentkinja iz Zrenjanina u Beogradu". Iskreno "mačka u džaku" je ništa za to, da vam kažem :).
Inače, sve su to normalne stvari, udaja, dobijanje državljanstva, preseljenje u inostranstvo. I drugi su kroz to prosli. Ali eto, na mene je ljudi, to baš čudno uticalo.
Za nekog je to državljanstvo samo "pasoš" i ništa više, ja ne znam zašto je tako, ali za mene je nešto više. Prvo odlučila sam da budem ovde gde jesam, da nema tog pasoša, sve bi bilo mnogo teže. Radna dozvola ili možda udaja "za papire". S obzirom da smo Saša i ja brzo odlučili da idemo i da duže pripreme nisu bile opcija, da nismo želeli lažne brakove, mađarski pasos je bio jedino rešenje. Počela sam da učim mađarski jezik, i učim i učim. Često sam mislila na dedu. Bila sam uporna iako mi nije bilo lako i više puta su me odbijali. Razmišljala sam o mojim precima, o mom pradedi od kog sam nasledila moje omiljeno, voljeno naaaajlepše prezime i više od svega želela sam da uspem. I uspela sam, šala iz đačkih dana postala je "za pravo", mađarica sam! Čoveče u našoj porodici opet žive Mađari :). Velika je ljudi to stvar, to je moje poreklo. Drugo taj pasoš me je ovde doveo. Ali ja sam rođena i odrasla sam u Srbiji. A planiram da živim u Švedskoj. Osećam se malo blesavo, to je ta reč.
U mom slučaju cela priča ima veze sa mojim stvarnim poreklom, sa mojim stvarnim precima, sa mojim odrastanjem, i sa mojim sadašnjim životom.

Nesvesna i umorna od svega, stigla sam u Švedsku bez ikakvih problema, niko me ništa nije pitao, pogledali su pasoš i poželeli mi prijatan boravak. Kakva magična stvarčica. Naravno posle toga je sve bilo moguće, personalni brojevi, lične karte, računi u banci... Odmah škola, u školi mi predlože da učim jezik sa ljudima iz moje struke, sve se brzo dešava, krećem u jednu školu, pa u drugu. Potpisujem se, gledam svoja nova dokumeta ...
Ne, to nije depresija, potrebno je da shvatiš samo jednu stvar, Marija, Maria, prezivala se ovako ili onako, u Srbiji, Mađarskoj ili Švedskoj, je ona ista Marija koju si gajila i čuvala u sebi svih ovih 28 godina, koju si spremala za nove pobede i nove padove i uspone.
Okej mačkice, možes da proviriš iz tog džaka, nije to ništa strašno. Sve si ovo sama birala. Ti si ista kao i uvek. I ti ljudi oko tebe, možda su to tvoji novi prijatelji, taj čovek pored tebe je tvoj muž i puno te voli, sve će biti uredu.

Jednog dana : Znaš, tvoja majka -čorbica nastala od ljubavi među Srbima, Mađarima, Slovacima, Rusima, shvatila je koliko ju je to učinilo bogatom, pa je u sve to umešala i jednog Bosanca i odlučila da ta nova biljka čudnovata odraste u Švedskoj <3

Love&Peace! M.T.

Svi smo mi pomalo mačke u dzaku...

     

Recicu Vam nesto...

Vreme ne prolazi, ono leti. Pokušavam da uživam u svakom trenutku, ali i dalje osećam kako mi izmiče. 

Evo moja mama, ona je u mojim godinama imala brak i dete. A moje drugarice i ja i dalje jedva čekamo vikend da nazdravljamo votkom i tekilom, odlično se razumemo u pse, u kavanje kako koja.   

Završile smo fakultete, izabrale svoje puteve i profesionalno se polako ostvarujemo. Ali, ništa drugo se ne menja. Da li mi toliko volimo taj način života ili ne znamo drugačije?

Zar je moguće da se udajem u dvadesetiosmoj godini, a da iza sebe imam samo dve udate vršnjakinje, od kojih se jedna nažalost već i razvela.

Da, ja se udajem!!! Srećna sam, presrećna! I sve drugarice mi kažu "Znaleee smo da ćes ti prva", pa majku mu nisam ja neka "avangarda" hahahaha, imamo 28 godina. 

Pravimo spisak zvanica, samo drugarice i drugovi. Jedva tri bračna para.

Teško se snalazim, organizovanje venčanja, izbor haljine, cipela, torte, dekoracije... Sve moje drugarice još uvek se bolje snalaze u ispijanju piva u nekom dobrom Pubu. Iskreno i ja. 

Potreban nam je vodič. Kako preskočiti tu ogradu izmedju srednjoškolca u nama i one skromne domaćice koja zna sve trikove iz Knjige za svaku ženu. 

Pa ja ne znam ni koje su mere jastučnice. Problem je što taj srednjoškolac ne čuci, on nas potpuno pokreće, čak i kad smo na random mestu, čak i kad vodimo ozbiljne razgovore. Taj duh u nama je mnogo jak, utiče na naše razmišljanje, utiče na izbor pića, jela, način smejanja i pričanja. 

I dalje ljubavne probleme ne znamo da rešimo, i dalje nam je teško da budemo tolerantni i često smo i vrlo sebični, egocentrični...

Iskreno, ja osecam potrebu da budem dobra žena. Kao što je bila moja baka, kao što je moja majka. A taj srednjoškolac skače i skače i ne da mi mira. 

Ja ne želim da on ode, zelim da umem da napravim balans.

Rećiću Vam još nešto, ja nemam ništa protiv razvoda. Ali mi smeta što se toliko mladih razvodi.

Plašim se toga. Ne želim da izgubim ljubav, ne želim da izgubim sebe, svoje prijatelje, a želim i da budem dobra supruga i jednog dana majka.

                                                 

                                                             "WISH ME LUCK"!!! 

Moja želja Vama!

LjUDI SREĆNA VAM NOVA GODINA!

Vreme brzo prolazi, kao da smo juče slavili prošlu, pre toga pretprošlu, a evo uskoro će i sledeća... ...
Vreme leti, a mi čekamo. Mi stalno nešto čekamo, a vreme provedeno u redovima, na stanicama, u nadanju, u isčekivanju, nikada se neće vratiti. Deca jedva čekaju da porastu, a kao odrasli shvate da se vreme detinjstva nikada neće vratiti. I opet ponavljaju greške, pa svoje vreme „traće“, pa kao još strariji OPET shvate da se vreme NE VRAĆA. Od kog trenutka mislimo da počnemo da živimo? Od kojih uslova to zavisi? Od vrtića želimo da budemo stariji i stariji, škola, fakultet, posao, kola, stan... sve smo to željno isčekivali. Da ne pričam o čekanju petka, a tek da ne pričam o čekanju kraja smene i još gore, naručene pizze. Šta radiš? „Čekam pizzu“ ?!?!?!?! Pa da li je to radnja? Makar potraži film koji ćeš gledati kad stigne pizza. Ili si ga već pronašao, ali si naglasak ipak stavio na ČEKANJE. I kad stigne, da li su svi uslovi za sreću ispunjeni? (Nisam dobar primer dala, kad stigne pizza, svi uslovi za sreću su ispunjeni haha.) Pitanje je: Koliko naše zadovoljstvo traje, a koliko čekanje?
Pre par meseci sam jedva čekala zimu u Stockholmu. Ja je sada živim. Moram da uživam, moram da uživam! ALI praznici bez porodice, ali Badnje veče bez mame u ponoć ispred crkve i kuvanog vina sa drugaricama. Prošle godine sam na Bogojavljenje poželela ovo. Šta ću poželeti ove godine? Ne postoji način da SVE bude na svom mestu. Bar ne za mene. Takva sam. I zašto onda tome težim? Sa koliko godina ću shvatiti da su svi moji izbori bili lično moji, da je put kojim sam pošla Moj život i da ni jedan drugi život nije mogao biti moj.
Zato se radujem. Sviđaju mi se moji izbori. Srećna sam. Sada. I trudiću se da tako bude i sutra.

To i Vama želim. Sutra će doći sigurno, ali juče je prošlo. Povedite prijatelje na kafu i smejte se. Ne čekajte ni da otopli, ni da prestane kiša, uradite to sad. Zagrlite nekog, pomazite svog kućnog ljubimca i uradite nešto što volite!

Beograđanko, 'ajde da vidiš kako je tamo gde cvetaju ruže

Sve više je tekstova o „gastarbajterima“ i o tome kako su oni eto zbrisali u bolje, prešli granicu, došli do svega o čemu maštaju oni koji taj jedan korak nisu napravili.

Novinari, dirnuti patnjom svojih sugrađana, odlučili su da objave rat između onih što stvarno pate i onih što samo pričaju o patnji. Pitanje je, ko ne pati stvarno? Ako pitamo „Beograđanku“ koja se muči da bi preživela u svojoj domovini ili još po nekog izmučenog rodoljupca, složiće se da samo građani Srbije imaju pravo na patnju. Nikako oni koji su otišli. Njima je svima upala kašika u med i lopata u pare, pa i ako pate, to je zanemarujuće.

Unapred se izvinjavam, svima onima koji nisu pokušali da žive u inostranstvu, ali znaju kako je, evo vi me ispravite ako nešto pogrešim.

Na razne načine ljudi odluče da odu iz mesta u kom su se rodili. Iz jednog mesta odeš u drugo zbog škole, posla, ljubavi, prirodnih lepota i slično. Kad se iz ovih razloga vrtiš po Srbiji to je uredu, jadan tražiš bolji život, teško ti je, al' si borac. Kad iz istih razloga napustiš granice, tebi je odjednom tako strava, da svi samo o tome pričaju. Kad dođeš čekaju poklone, da ti vide garderobu, slike stana, kuće ili kola, a ako ne dođeš kući, onda ti je tek strava, jer ti ni nećeš da dolaziš kući, imaš tamo život, prijatelje, ma sve. I kad znaju da ne smeš da se vratiš i tad misle -Ma brzo će to proći i on je na konju, ups u BMW-u.

Živiš u Srbiji. Živiš dobro ili manje dobro. Prođe srednja škola, možda se zaposliš, možda odeš da studiraš. Svakako se pre ili kasnije zaposliš. Ili pokušavaš da nađeš posao, koliko si uporan toliko ćeš brzo naći posao. Ako si previše probirljiv, biraš kanale kod mame i tate na trosedu. Tvoja sreća kratko traje jer uskoro slede prave muke, osamostaljivanje, ali ono pravo, kad sam živiš, plaćaš račune, kuvaš ručak, udaješ/ženiš se, pa deca, pelene, vrtić... plate osrednje, a cene izvanredne. Pa onda kukaš na sve što stigneš. Na državu, na komšiju, ali najviše te boli onaj što je bio komšija, a sad je daleko. Njegov pas ne jede, dete ne kaki i čarape mu se ne cepaju. Komšija dođe u karavanu, puna kola svega i svačega. Rukuju se i grle svi sa njim, a žuljeve niko ne oseti. Samo osmeh svi vide, a ne pitaju da l' se smeje i tamo odakle je stigao, da li ima sa kim da popije tu rakijicu s kojom ga dočekuješ.

Ne živiš u Srbiji. U bilo kom trenutku života u Srbiji odlučio si da odeš iz bilo kog razloga, ali najverovatnije zato što više nisi mogao samo da kukaš. Razmišljao si o tome dugo i misliš da si spreman. Kažeš ti to svima, neki su zabrinuti, neki već traže poklone, neki su se već kod tebe doselili, neki prestaju da ti se javljaju, svi ti žele sreću, ali veruju da je imaš svakako. Spakuješ se u jedan kofer, svega po malo, kao da tamo ničeg nema, ali ničeg previše, jer možda ni ne znaš gde ćeš živeti. Stigneš, možda imaš posao, možda ga tražiš, ali obično ga tražiš i obično je to nešto na crno ili ti je drugi posao na crno, pa radiš ceo dan, brojiš sate svaki dan da vidiš koliko si zaradio. Ono što stoji, je da radiš puno, ali da si solidno plaćan, više nego u Srbiji. Niko ne zna, da li ti za nešto treba da štediš, da li šalješ pare roditeljima, da li treba da ti dodje porodica ili si tu sa dečkom/devojkom, pa se jedva i vidite jer oboje radite po ceo dan. Jedva čekaš da upoznaš nekog da se družite, da pijete kafe, gledate utakmice i serije. Verovatno nemaš ni normalno mesto za život, možda deliš stan sa njih 10 koji rade isto kao i ti ili živiš sa nekim u sobi ili iznajmljuješ sobu u nekom stanu. Možda ti je lepo, a možda i nije. Možda si ti doktor nauka koji svoj život nije ovako zamišljao, ali u Srbiji nisi mogao da budeš ni portir na institutu. Doduše ovde gde si, portir je pojam za ono što radiš, ali nadaš se da će i tebi sunce sinuti. I tako tebi sunce za neke dve,tri godine sine, a svi misle da je to došlo preko noći i da ti nemaš razlog da patiš. Tebi ne sme da nedostaje gibanica ili možda ajvar, jer je to sve bio tvoj izbor. Pa kad ti sine sunce ti se tako lepo zarobiš u kredite, i za taj karavan i za tu lepu kuću, pa i za psa. Možda ti imaš drugara iz srednje koji radi ceo dan u Srbiji, a ni kredit ne može da podigne, ali ti si toga svestan, jako svestan. Uradio si za sebe sve što si mogao i dalje radiš na tome da ti bude bolje, nema niko pravo da ti to zameri. I najradije bi doveo tog drugara da ti bude prvi komšija pa da se družite kao nekad, ali on neće. Još te i izbegava kad dodješ, pa ti kaže „Dobro mi je“, „Biće bolje“. Kako da pomogneš nekom kome je dobro. I tako ti naučiš da živiš tamo gde si, stekneš neke prijatelje, kolege, radiš u svojoj struci, sve nešto samo - normalno.

Možda si imao sreće, pa se i ne mučiš puno, možda ti je odmah mnogo lepo i uživaš u svakom danu svog „novog života“, ali ti si jako daleko od svoje kuće, porodice, prijatelja. Pa pomisliš, kako je teško do te sreće. Ti si pošao da je tražiš, a jedan deo si odmah i ostavio.

Medicinska sestra koja je u inostranstvu za godinu dana kupila stan i kola, je za to mnogo radila, štedela i najverovatnije podigla kredit. U svakom slučaju je pre toga učila jezik, mnogo čega se odricala, snašla se i nekako otišla. Ako imaš volje i snage uradi to i ti. Ako nemaš, poštuj je, nemoj joj zavideti i mrzeti je. Priznaj sebi da nije lako pokupiti se i otići.

Poštujem svoju majku, oca, brata koji su ostali u Srbiji i bore se za svoje. Znam kako je kad stignu računi, znam kako je kad nestane hrane u frižideru. Postujem svoje komšije, od kojih mama može da pozajmi jaje, šećer, kafu kad zafali. Ali poštujem i komšinicina dva sina u Nemačkoj, koji možda nemaju od koga da pozajme, ako sami ne zarade.

Dosta je ratova i zavisti. Nikom neće biti bolje, ako je drugom lošije. 

Kuc, kuc... Ko je???

Čovek u Srbiji retko kad može da vidi turiste, u Beogradu i Novom Sadu je to češća pojava, ali i tamo vrlo retka. Par puta sam noću na Autokomandi sretala ljude sa velikim rančevima koji su me na engleskom pitali gde su Terazije... Eto možda sam to doživela 3 ili 4 puta. Što se tiče jezika, u Srbiji sam čula pored srpskog, romski, mađarski i rumunski jezik. Jasno je da postoji još nacionalnih manjina, ali pišem o onome što sam čula, videla... Sećam se čak i nekih ne baš tako lepih reči upućenih nacionalnim manjinama na račun toga što pričaju svoj jezik u Srbiji...

Za mene je ovo pravi BUM! Svaki dan vidim toliko različitih ljudi, sa različitom bojom kože, različitih vera i nacionalnosti. Svi vrlo lako naučeni pravilima ponašanja u javnosti, tako da iz ptičije perspektive ne biste nikog izdvojili. U početku toliko zatečena situacijom, očekivala sam neku reakciju Šveđana na neke od postupaka ljudi koji to vidno nisu, ali ne... sve je potpuno uredu sa tim totalno belim i totalno crnim ljudima. Sada ih ima i crno-belih. Sve to mi postaje jako zanimljivo. Da slušam svakakve jezike, vidim ljude koji čitaju knjige od pozadi, umotane žene kojima iz marame viri Iphone6, a ispod suknje Nike patike i odmah pored nje urednu odmerenu plavušicu u ispreglanoj košulji i pantalonama „na peglu“... One se jedna drugoj izvinjavaju i smeškaju. Još uvek mi deluje da se i poštuju. Ne znam kako je u Nemačkoj, Austriji, Holandiji... ne znam kako je tamo negde i da l' je to samo normalno ili ipak za nekog nenormalno.

Pre neki dan trčim na prevoz, ulazim u Tunnelbanu (metro), vidim da stoji na peronu i jurim onim pokretnim stepenicama, samo gledam kako ću da se prevrnem... čujem zvuk - znak da se vrata zatvaraju... ali i dalje je tu, trčim i vidim jednog dečka kako ne da vratima da se zatvore da bih ja ušla. Ulazim i upoznajem sa njim, on je Indijac. U Stockholmu je periodično, 6 meseci je tu, pa 6 meseci ide u Indiju. Ovde studira i radi. Čisti stanicu tunnelbane na kojoj sam uskočila u prevoz. Tu je sa devojkom i jako mu se sviđa život ovde. Priča identično kao Apu iz Simpsonovih. Nasmejan je i vrlo prijatan. Izašao je posle 2 stanice, mahao mi je.  Nastavljam dalje, idem ka centru gde čekam dečka da idemo vozom kod prijateljice, tamo će biti neko društvo. Izlazim iz tunnelbane i krećem se ka peronima za voz. Znam da imam voz tek za 20 minuta i šećkam se po stanici. Idem do jedne prodavnice da kupim sok i grickalice za put. Prilazi mi plavi dečko sa rancem na leđima, priča engleski. Kaže da me je video kako se šetam i da je hteo da mi se javi. On je iz Velike Britanije. Tu je turistički, deluje mu da je švedski jako težak. Pitala sam ga koji je jezik do sada učio. Nasmejao se i priznao da je malo pokušao španski. Srećniku je maternji jezik, jezik kojim se sprorazumeva ceo svet, ali zato mu je svaki drugi jako težak. Morala sam da požurim u prodavnicu. Krećem i vidim mog dečka kako izlazi sa sokom... hehe. Ulazimo u voz, biramo mesto koje gleda u devojku čije je društvo vučjak, koji na svom ćebencetu uredno sedi na sedištu. Stižemo. Pored zgrade u koju idemo je šumica. Neki šveđani prave roštilj, dete se igra u šumici. Aaaaa eno ga i zec, još jedan, ima ih 3. „Jako sam srećna što sam videla zeca, crnog nikad nisam videla“, „E ja sam zaboravio da ti kažem video sam ih ja juče u gradu“...

Ulazimo u stan, na stolu nas čeka gibanica i lozovača.

I da nikako da vam kažem... Nisam se izgubila, nisam plakala, nisam gladna, žedna... hladno mi jeste, ali navikavam se. Evo danas je baš sunčano. Juče smo doduše išli da vidimo neku plažu van grada, lepa je, ali je toliko duvalo da sam ja sedela u jakni, dok su se klinci kupali. Roditelji su u džemperima čekali decu, da ih umotaju u peškir kad izađu iz vode. Ali eto. Ponela sam ja kupaći za svaki slučaj, nije da nisam. Ali uživala sam, zažmurila i osetila more. Čula sam talase i osetila miris. Volim što u Stockholmu ima puno vode i šuma. Vrlo brzo je počela kišica. E, a kad vidim čoveka sa kišobranom tako mi je nekako drago. Kao šveđani ne nose kišobrane, navikli su. Ma ajde molim te. Uvek se iznerviram kad nemam kišobran, nego kao kul sam. A kako čovek može da bude kul dok kisne... Ima nas raznih, to je valjda ono što sada primećujem više nego ikad pre. Svi su oni ovde pronašli nešto svoje. Svi poštuju tuđe i poštuje se njihovo. Ja se radujem zbog zeca, mora i gabanice, a vidim da i ostali pronalaze načine da se raduju.

Slave Švedsku, leto, vikend, kraj radnog vremena.

Svi oni - crni, beli, umotani, iscepani, izbušeni, išarani, uredni... nose patike i svima je udobno. NAUČENI da žive, naučili su da ŽIVE.