LjUDI SREĆNA VAM NOVA GODINA!
Vreme leti, a mi čekamo. Mi stalno nešto čekamo, a vreme provedeno u redovima, na stanicama, u nadanju, u isčekivanju, nikada se neće vratiti. Deca jedva čekaju da porastu, a kao odrasli shvate da se vreme detinjstva nikada neće vratiti. I opet ponavljaju greške, pa svoje vreme „traće“, pa kao još strariji OPET shvate da se vreme NE VRAĆA. Od kog trenutka mislimo da počnemo da živimo? Od kojih uslova to zavisi? Od vrtića želimo da budemo stariji i stariji, škola, fakultet, posao, kola, stan... sve smo to željno isčekivali. Da ne pričam o čekanju petka, a tek da ne pričam o čekanju kraja smene i još gore, naručene pizze. Šta radiš? „Čekam pizzu“ ?!?!?!?! Pa da li je to radnja? Makar potraži film koji ćeš gledati kad stigne pizza. Ili si ga već pronašao, ali si naglasak ipak stavio na ČEKANJE. I kad stigne, da li su svi uslovi za sreću ispunjeni? (Nisam dobar primer dala, kad stigne pizza, svi uslovi za sreću su ispunjeni haha.) Pitanje je: Koliko naše zadovoljstvo traje, a koliko čekanje?
Pre par meseci sam jedva čekala zimu u Stockholmu. Ja je sada živim. Moram da uživam, moram da uživam! ALI praznici bez porodice, ali Badnje veče bez mame u ponoć ispred crkve i kuvanog vina sa drugaricama. Prošle godine sam na Bogojavljenje poželela ovo. Šta ću poželeti ove godine? Ne postoji način da SVE bude na svom mestu. Bar ne za mene. Takva sam. I zašto onda tome težim? Sa koliko godina ću shvatiti da su svi moji izbori bili lično moji, da je put kojim sam pošla Moj život i da ni jedan drugi život nije mogao biti moj.
Zato se radujem. Sviđaju mi se moji izbori. Srećna sam. Sada. I trudiću se da tako bude i sutra.
To i Vama želim. Sutra će doći sigurno, ali juče je prošlo. Povedite prijatelje na kafu i smejte se. Ne čekajte ni da otopli, ni da prestane kiša, uradite to sad. Zagrlite nekog, pomazite svog kućnog ljubimca i uradite nešto što volite!
Нема коментара:
Постави коментар