Šta vas raduje?

Plasim se da ću se izgubiti. Moram kartu grada da nosim uvek sa sobom. Moram da znam tačno gde mi je stan. Mozda zablokiram. Možda mi se isprazni telefon. Šta ako zaboravim koji prevoz ide prema stanu? A smer.

Šta ako mi se roditelji razbole, a ja tamo imam posao i ne daju mi slobodne dane? Baš njih briga. Ko će mi čuvati decu, ako su im baka i deka daleko? Ja još ni nemam decu, ali ipak.. ko će da ih čuva?

Mislim da će mi moj pas jako nedostajati. Sa svima ću pričati svaki dan, ali moj pas. Evo plačem kad pomislim. A on je još uvek tu pored mene dok ovo pišem. Doći će i on jednom sa mnom, samo da se snađem. A šta ako ugine do tad, mlad je, ali svašta može da se desi...?

Je l’ sve ovo realno? Jeste, nisam napisala da će možda morska neman iskočiti kad ja budem sama na obali mora. A i šta ako se to stvarno desi??

Zašto niko ko je odlazio nije govorio o svojim strahovima? Zašto je to pre mesec dana delovalo kao odluka “san snova”? 

Aman ljudi, je l’ se vi plašite nečega? Rasturili ste se svi po “belom svetu” kao da je to tek tako. Spakovali kofere i rekli “Doviđenja”. Šaljete nam fotografije sreće. Je l’ to realnost?

“Ajde ne lupaj, biće sve ok, ne ideš na kraj sveta, pa kako su drugi...”

Čekaj, šta ako NE bude sve ok, šta i ako idem na kraj sveta i šta je kraj sveta? Meni Skandinavija baš izgleda kao kraj sveta. Ne vidim nešto što bi bilo više kraj od toga i od Antarktika. Sve ostalo nekako nije kraj J i šta me briga KAKO SU DRUGI.

Ovaj je uspeo, onaj je uspeo. Šta znači uspeo? Za mnoge je stan na kredit uspeh, ako još uzmu i Punto na lizing, pa to je fantazija. Za nekog je uspeh vrlo malo. Defektolog sam po struci i meni je uspeh bio kada sam jednog dečaka naučila da piški u šolju, a slavila sam dan kad je počeo da jede kašikom. I dalje me takve stvari jako raduju. Raduje me i kad šetam svog psa, pa on trči sa drugim psima. Pa to bih mogla da gledam ceo dan. Njegova sreća je za mene melem. Raduje me kad mi je rođendan. Mnogo volim svoj rodjendan, pa ja sama sebi uvek spremim neko iznenađenje. I uvek mi je želja ista. Moji prijatelji koje vidim dok duvam svećice me jako raduju. Kad moj brat i ja pričamo. Kad se mama i tata smeju. Kad ručamo na terasi ispred kuhinje. Kad putujem na more.

HEJ pa evo ja se sad radujem, zato što sam na trenutak zaboravila da se u stvari plašim.

Uskoro stižem na aerodrom. Zašto???

Tako sam odlučila. Idem da saznam, šta me još raduje...

Gastarbajter. Biti ili ne biti.

1. “ Heeeej ćao, šta ima novo, nisam te dugo videla, kako si? ”, “Ma evo, životarim, čekam neke papire, hoću da palim.”, “Ali ti imaš posao ovde?!?”, “Da, ali od te plate ne mogu da zivim”...

2. “Šta misliš o tome da idemo negde na more?”, “E, ja ovo leto moram da naučim mađarski, nema šanse da mrdnem!”

3. “Šta mislis o tome da idemo negde na more?”, “Eee nisam ti rekla, ja uskoro idem u Ameriku da radim ono na 5 meseci znaš kako su isli Jovan, Milica, Pavle... ma biće mi strava, veruj mi ako treba i udaću se tamo za papire, samo da se ne vratim!”

4. Kafić, za stolom sedi pet najboljih drugarica iz srednje, sada imaju 27 godina.

Organizator skupa: “I devojke, kako ste? Mene već polako hvata frka, približava mi se odlazak u Kanadu...”

Drugarica 2: “Nisam htela ništa da vam kažem, da ne izbaksuziram, ali sad već mogu, primljena sam da budem stjuardesa, tako sam uzbuđena, putovaću svuda, mozda i upoznam nekog šeika, pa ostanem u Abu Dabiju hahahahhah...”

Drugarica 3: “Pa dobro, onda ću vam i ja reći, dečko i ja smo olučili da idemo u Švedsku, on ima neku varijantu za posao, ja cu učiti jezik pa cemo videti, ovde više nema budućnosti...”

Drugarica 4: “Aaaaa pa sve ćemo se rasturiti hahahahaha, ali i ja sam aplicirala sa dečkom za Australiju...”

Drugarica 5: “Ne znam šta vam je toliko smešno, zar ću ja sama ovde ostati?!?”

“Znaš, mislili smo da će biti bolje.”  Da li ja to mislim sada??? Devedesetih su se nadali, proslo je dvadeset i kusur godina, vlast se menjala, pravili smo izbore... valjda jesmo. A ljudi se sve manje nadaju. Ima zadovoljnih??? Imaju dobre plate i rade za STRANE FIRME. Čekaj, čekaj, zar smo to izabrali?

Uz velika odricanja roditelji su nam omogućili da se školujemo, pa to je bar delovalo kao recept za siguran zivot. A šta se to promenilo? Za sve ove godine, uspeli smo nešto da podignemo na viši nivo... Znate šta?!? Gastarbajteri više nisu neškolovani ljudi. Sada se školuješ da bi to postao.

Nisam ovo planirala! Kada me je tetka sa Floride zvala da dođem da završim srednju školu tamo, rekla sam odlučno NE, kad su sve moje drugarice aplicirale da studije završe u inostranstvu kako bi tamo ostale, ja sam master studije upisala u Beogradu, kad su svi moji rođaci uzimali Mađarsko drzavljanstvo, ja sam odlučno rekla NE, zasto onda danas učim da kazem “Én Serb vagyok” – (“Ja sam srpkinja”, na mađarskom)???????   

“Zato što si izdajnica”... da ne kazem nesto nepristojno. Meni je to prvo na pameti. Šta se to desilo sa mnom, a i sa još mnogo mladih? Zavrsila sam fakultet i BUM DOBIJEM POSAO... eto vidite da može, svi srećni, ponosni, državna ustanova. Za mene posao san snova, ja defektolog, radim u vrtiću, plata fina. Iznajmim stan, konačno mogu sebi da kupim krpice, jedem u restoranu, za more roditelji malo pomognu, ali u redu je to J. Radim ja tako, naravno na svaka dva meseca mi produžavaju ugovore, ali zar je bitno... Prođe tako godinica, dve i promena vlasti, direktora, svega, naravno budžeta, ja TEHNOLOŠKI VIŠAK (sa ogromnim brojem dece koji ostaju bez podrške, ali ja sam višak). Ma nema veze, odem na more od poslednje plate, zaboravim na sve. Vratim se kuci, ištampam CV i krenem da tražim posao. “Jel možete da dođete sutra na posao”, “Molim?!? Sutra, naravno, vidimo see.” Ma da li se ovo dešava, pa eto nije tako strašno, može čovek da se snađe, ili ja IMAM SREĆE, ali zašto da brinem da l’ je drugi imaju, ako je ja imam... Malo je manja plata, moram stan da menjam, ali dobro.

HEJ, zašto sam prosli mesec primila onoliko, a ovaj manje? Aaaaa, smanjili plate... UF, moraću da radim jos nešto.. ali ko će da me zaposli kad ja u školi radim u smenama. Pa dobro, našla sam i drugi posao, ali ko će mi cuvati psa, sad je po ceo dan sam, a ja i dalje moram da tražim za more od roditelja. Ma daaaajj, DOKLE OVAKO??????

Da Vam kazem šta sad radim... IDEM! Završila sam fakultet, imala posao, ali idem. Ko zna šta da radim, žrtvovacu se, da se moje dete ne nađe u ovoj situaciji, a da ja jedem kako neki kažu -Leba i prašine- da bih pomogla svom školovanom detetu da ide na more. Idem negde, gde nikad nisam bila. Idem, a ni “ćao” na tom jeziku ne znam kako se kaže. Zašto ne znam? Zato što učim mađarski sad. Kažu da svuda možeš da se sporazumevaš na engleskom. Upisaću školu jezika tamo i znate šta ću da radim? Osim što ću nešto morati da radim, odlučila sam da se šetam, da upoznajem grad, ljude i da pišem priče o tome. Ako Vam se neka svidi, a Vi dodjite opet da vidite kako sam.

Neki ce me nazvati slabićem, neki ce podržati to što radim. A ja samo mislim da radim za svoje bolje sutra.

Al’ ga ne čekam, želim da mi bude odmah dobro, zato ću od ovoga napraviti avanturu.

Videćemo da l’ je ...‘ladno al’ standard...