Danas je važan dan
Ne otvaram oči i još uvek dišem kao da spavam. Čujem poznate glasove, to je mama, govori tati da ode u Gomex i kupi sitan sir za štrudlu, to traje svega 10 sekundi, ja nisam sigurna da li spavam. Otvaram oči, zid je ispred mene, gde sam ja? Okrećem se. Počinje da mi lupa srce. Ja sam u svojoj sobi. Nema Bimba. Gde je? Kad sam došla iz Švedske? Gde je Saša? Ma otkud ja ovde?
Palim svetlo, roletne su spustene, a moje stare stvari razbacane po sobi. Kakav je ovo čudan osećaj?
Otvaram vrata i krećem kod mame. Čujem televizor iz sobe preko puta, otvaram vrata, baka pije kafu, kreću mi suze. "Dobro jutro bako, kako si?" Želim da sednem i gledam televizor sa njom, da pijem kafu sa njom, pa nisam je videla tri godine. Plašim se da je san i da će nestati i ipak sedam pored nje da provedem još malo vremena sa njom. Bacam pogled kroz prozor, Baza je u boksu. Istrčavam i ulećem u boks, draga Bazo kako si bila dobra i draga.
"Ćao mala, kako je bilo sinoć, jel ste se lepo provele, pravim baki tortu za rodjendan, hoćeš da mi pomogneš?"... "Da, hoću mama, samo da se presvučem!"
Odlazim u sobu presvlačim se, uzimam telefon da pogledam datum, 9. maj 2007. Sutra je baki rodjendan. Gledam poruke. Sinoć sam bila u pozorišnom klubu Zeleno Zvono sa drugaricama. Aaaa čoveče što se tad nisam probudila haha. Osećam mamurluk, sigurno nam je bilo dobro. U sebi znam da našim provodima skoro neće doći kraj. Zadovoljno se osmehujem. Otrčavam kod Pavla da ga samo vidim i kažem mu da proba da zamisli da se tako probudi nekad i shvati da si se vratio u nazad 10ak godina. Pavle me sanjivo pogleda trljajući lice tako što kreće od obrva, preko očiju i završava na nosu, vidim da bi spavao još, ali mu nešto fali, odgovara mi "Jel ima nešto da se jede?", pomislim u sebi za par godina biće ovde jedna cica koja će rešavati taj večiti problem... "Ne znam, ajmo zajedno kod mame da jedemo". Sedamo za sto da jedemo, pridružuje nam se baka i ulazi tata "Uh što me zeza onaj auspuh, Mala ako budeš nekad živela u nekoj Švedskoj ili Norveškoj, da mi kupiš auto na struju", smejem se i mislim u sebi ... pogodio si malo, ali auto ti još uvek ne vidim hahahaahah.
Pogledam u telefon i vidim poruke, druženje je pomereno za 16h svima se spava, Tamara kuka kako će kod tate na ručak, a spava joj se, Silvia i Jovana ne mogu da stignu da se spreme. Zovem moju Doris i ona se ludo provela sinoć, jako se smejem. Ipak vidim poruke i od nekih drugarica sa kojima više nisam tako bliska. Pomislim u sebi, da li je moralo biti tako??? Okupljamo se u Maxu. Ooohhhh kako volim što smo se tamo okupile, ne smem ni da im kažem da će na tom mestu jednog dana biti potpuno drugačiji kafić. Kako samo uživam u priči i prepričavanju sinoćnog izlaska, svi se smeju. Sva ta nerviranja oko momaka, oko toga ko je koga pogledao, ko je sa kim došao, kome se javio... Znam da ti momci neće biti aktuelni jednog dana, ali nikako ne mogu da kažem da to o čemu pričamo nije važno, kako se samo smejemo i uživamo u svim tim ludorijama, sve je to jako važno za nas.
Krećem kući, ulazim u kola, stajem pred pešački prelaz, put prelazi Ana, želim da joj se javim, ne mogu, ne poznajemo se. Ko bi reko da ćemo jednog dana biti toliko bliske. Stižem kući, mama i tata dremaju, štrudla je na stolu. Baka gleda seriju. Razmisaljm o tome kako sam nekad olako shvatala njeno prisustvo. Pavle nije tu, šeta sa Bazom pored Begeja. Pada mrak. Sedam u fotelju i pomislim šta ako se sutra probudim u Švedskoj, šta želim da uradim dok sam još tu? Odlazim kod bake, uvijam se u ćebe i naslonjena na nju dremkam. Mislim, a šta ako ti se život nastavi odavde i sve moraš opet da proživiš? Šta ako na budućnost možeš da utičeš? Šta bih promenila u svom ponašanju, razmišljanju?
Zaspala sam.
Otvaram oči. "Dobro jutro ljubavi, mislim da se Bimbu piški, ajde ga pusti napolje". Grrrrrrr nisam uspela da se ne iznerviram, "Pa i ti si budan, što ja da ustanem!?"
Silazim dole i setim se sna. Počinjem da plačem. Ne znam što, ništa nije tužno. Emocije. Trčim nazad i uskačem u krevet, "Šta ćemo danassss da radimo?"... "Oooo ko se to probudio raspoložen?"
Gledam u telefon, 9.maj 2017. "Jel to mom mužu sutra rodjendan?", "Daaaa, šta si mi kupila???" Smejem se.
Ne znam šta če biti sa tobom sutra, ne znam šta će biti sa mnom, ali danas sam srećna jer si tu i hvala ti.
Mom mužu, roditeljima, bratu, porodici, prijateljima i kućnim ljubimcima.
Ne otvaram oči i još uvek dišem kao da spavam. Čujem poznate glasove, to je mama, govori tati da ode u Gomex i kupi sitan sir za štrudlu, to traje svega 10 sekundi, ja nisam sigurna da li spavam. Otvaram oči, zid je ispred mene, gde sam ja? Okrećem se. Počinje da mi lupa srce. Ja sam u svojoj sobi. Nema Bimba. Gde je? Kad sam došla iz Švedske? Gde je Saša? Ma otkud ja ovde?
Palim svetlo, roletne su spustene, a moje stare stvari razbacane po sobi. Kakav je ovo čudan osećaj?
Otvaram vrata i krećem kod mame. Čujem televizor iz sobe preko puta, otvaram vrata, baka pije kafu, kreću mi suze. "Dobro jutro bako, kako si?" Želim da sednem i gledam televizor sa njom, da pijem kafu sa njom, pa nisam je videla tri godine. Plašim se da je san i da će nestati i ipak sedam pored nje da provedem još malo vremena sa njom. Bacam pogled kroz prozor, Baza je u boksu. Istrčavam i ulećem u boks, draga Bazo kako si bila dobra i draga.
"Ćao mala, kako je bilo sinoć, jel ste se lepo provele, pravim baki tortu za rodjendan, hoćeš da mi pomogneš?"... "Da, hoću mama, samo da se presvučem!"
Odlazim u sobu presvlačim se, uzimam telefon da pogledam datum, 9. maj 2007. Sutra je baki rodjendan. Gledam poruke. Sinoć sam bila u pozorišnom klubu Zeleno Zvono sa drugaricama. Aaaa čoveče što se tad nisam probudila haha. Osećam mamurluk, sigurno nam je bilo dobro. U sebi znam da našim provodima skoro neće doći kraj. Zadovoljno se osmehujem. Otrčavam kod Pavla da ga samo vidim i kažem mu da proba da zamisli da se tako probudi nekad i shvati da si se vratio u nazad 10ak godina. Pavle me sanjivo pogleda trljajući lice tako što kreće od obrva, preko očiju i završava na nosu, vidim da bi spavao još, ali mu nešto fali, odgovara mi "Jel ima nešto da se jede?", pomislim u sebi za par godina biće ovde jedna cica koja će rešavati taj večiti problem... "Ne znam, ajmo zajedno kod mame da jedemo". Sedamo za sto da jedemo, pridružuje nam se baka i ulazi tata "Uh što me zeza onaj auspuh, Mala ako budeš nekad živela u nekoj Švedskoj ili Norveškoj, da mi kupiš auto na struju", smejem se i mislim u sebi ... pogodio si malo, ali auto ti još uvek ne vidim hahahaahah.
Pogledam u telefon i vidim poruke, druženje je pomereno za 16h svima se spava, Tamara kuka kako će kod tate na ručak, a spava joj se, Silvia i Jovana ne mogu da stignu da se spreme. Zovem moju Doris i ona se ludo provela sinoć, jako se smejem. Ipak vidim poruke i od nekih drugarica sa kojima više nisam tako bliska. Pomislim u sebi, da li je moralo biti tako??? Okupljamo se u Maxu. Ooohhhh kako volim što smo se tamo okupile, ne smem ni da im kažem da će na tom mestu jednog dana biti potpuno drugačiji kafić. Kako samo uživam u priči i prepričavanju sinoćnog izlaska, svi se smeju. Sva ta nerviranja oko momaka, oko toga ko je koga pogledao, ko je sa kim došao, kome se javio... Znam da ti momci neće biti aktuelni jednog dana, ali nikako ne mogu da kažem da to o čemu pričamo nije važno, kako se samo smejemo i uživamo u svim tim ludorijama, sve je to jako važno za nas.
Krećem kući, ulazim u kola, stajem pred pešački prelaz, put prelazi Ana, želim da joj se javim, ne mogu, ne poznajemo se. Ko bi reko da ćemo jednog dana biti toliko bliske. Stižem kući, mama i tata dremaju, štrudla je na stolu. Baka gleda seriju. Razmisaljm o tome kako sam nekad olako shvatala njeno prisustvo. Pavle nije tu, šeta sa Bazom pored Begeja. Pada mrak. Sedam u fotelju i pomislim šta ako se sutra probudim u Švedskoj, šta želim da uradim dok sam još tu? Odlazim kod bake, uvijam se u ćebe i naslonjena na nju dremkam. Mislim, a šta ako ti se život nastavi odavde i sve moraš opet da proživiš? Šta ako na budućnost možeš da utičeš? Šta bih promenila u svom ponašanju, razmišljanju?
Zaspala sam.
Otvaram oči. "Dobro jutro ljubavi, mislim da se Bimbu piški, ajde ga pusti napolje". Grrrrrrr nisam uspela da se ne iznerviram, "Pa i ti si budan, što ja da ustanem!?"
Silazim dole i setim se sna. Počinjem da plačem. Ne znam što, ništa nije tužno. Emocije. Trčim nazad i uskačem u krevet, "Šta ćemo danassss da radimo?"... "Oooo ko se to probudio raspoložen?"
Gledam u telefon, 9.maj 2017. "Jel to mom mužu sutra rodjendan?", "Daaaa, šta si mi kupila???" Smejem se.
Ne znam šta če biti sa tobom sutra, ne znam šta će biti sa mnom, ali danas sam srećna jer si tu i hvala ti.
Mom mužu, roditeljima, bratu, porodici, prijateljima i kućnim ljubimcima.
