Drago mi je što pišem, čak i ovako retko, jer mislim da je veoma važno da ono što osećate znate da opišete, rečima dočarate. To vam pomogne, čak i ukoliko niste sigurni šta se zbiva u vama.
Od kad sam stigla u Švedsku, jula ove godine, sve je postalo malčice drugačije. Još uvek je vreme bilo jako lepo, toplo, sve je bilo divno, muž i ja smo još uvek ushićeno prepričavali naše venčanje, medeni mesec, sve što se dešavalo i pre i posle toga, uživali u letu, kupali se u moru, ma uvek nasmejani, ali nešto čudno sam osećala...U jednom trenutku pomislila sam da imam neku vrstu depresije, ponašam se normalno i volim i uživam u istim stvarima kao i pre, ali čudan osećaj se ponekad pojavi više, ponekad manje, ponekad ga nema, ali vrati se opet. Odem sa drugaricama na kolače, i u razgovoru sa njima, shvatim da se ne osećam baš prijatno kad se potegne tema Srbije, odjednom neki čudan osećaj iz mene izlaze neke emocije za koje ne znam. (Iskreno ne sećam se da li sam bila u pms-u, nekad zna da bude od važnosti. Moj muž uvek zna kad jesam, tad ne vodimo važne razgovore) Dođem u stan, i još uvek se čudno osećam, pozovem drugaricu i krenem da pričam... Bilo mi je teško da joj kažem kako se osećam, jer ni sama nisam bila sigurna. Znala sam da moram da opišem šta mi se dešava i izlečim se. Malo po malo, i to je krenulo. Shvatila sam.
Preko noći postala sam "udata Mađarica u Švedskoj"... Nisam više "studentkinja iz Zrenjanina u Beogradu". Iskreno "mačka u džaku" je ništa za to, da vam kažem :).
Inače, sve su to normalne stvari, udaja, dobijanje državljanstva, preseljenje u inostranstvo. I drugi su kroz to prosli. Ali eto, na mene je ljudi, to baš čudno uticalo.
Za nekog je to državljanstvo samo "pasoš" i ništa više, ja ne znam zašto je tako, ali za mene je nešto više. Prvo odlučila sam da budem ovde gde jesam, da nema tog pasoša, sve bi bilo mnogo teže. Radna dozvola ili možda udaja "za papire". S obzirom da smo Saša i ja brzo odlučili da idemo i da duže pripreme nisu bile opcija, da nismo želeli lažne brakove, mađarski pasos je bio jedino rešenje. Počela sam da učim mađarski jezik, i učim i učim. Često sam mislila na dedu. Bila sam uporna iako mi nije bilo lako i više puta su me odbijali. Razmišljala sam o mojim precima, o mom pradedi od kog sam nasledila moje omiljeno, voljeno naaaajlepše prezime i više od svega želela sam da uspem. I uspela sam, šala iz đačkih dana postala je "za pravo", mađarica sam! Čoveče u našoj porodici opet žive Mađari :). Velika je ljudi to stvar, to je moje poreklo. Drugo taj pasoš me je ovde doveo. Ali ja sam rođena i odrasla sam u Srbiji. A planiram da živim u Švedskoj. Osećam se malo blesavo, to je ta reč.
U mom slučaju cela priča ima veze sa mojim stvarnim poreklom, sa mojim stvarnim precima, sa mojim odrastanjem, i sa mojim sadašnjim životom.
Nesvesna i umorna od svega, stigla sam u Švedsku bez ikakvih problema, niko me ništa nije pitao, pogledali su pasoš i poželeli mi prijatan boravak. Kakva magična stvarčica. Naravno posle toga je sve bilo moguće, personalni brojevi, lične karte, računi u banci... Odmah škola, u školi mi predlože da učim jezik sa ljudima iz moje struke, sve se brzo dešava, krećem u jednu školu, pa u drugu. Potpisujem se, gledam svoja nova dokumeta ...
Ne, to nije depresija, potrebno je da shvatiš samo jednu stvar, Marija, Maria, prezivala se ovako ili onako, u Srbiji, Mađarskoj ili Švedskoj, je ona ista Marija koju si gajila i čuvala u sebi svih ovih 28 godina, koju si spremala za nove pobede i nove padove i uspone.
Okej mačkice, možes da proviriš iz tog džaka, nije to ništa strašno. Sve si ovo sama birala. Ti si ista kao i uvek. I ti ljudi oko tebe, možda su to tvoji novi prijatelji, taj čovek pored tebe je tvoj muž i puno te voli, sve će biti uredu.
Jednog dana : Znaš, tvoja majka -čorbica nastala od ljubavi među Srbima, Mađarima, Slovacima, Rusima, shvatila je koliko ju je to učinilo bogatom, pa je u sve to umešala i jednog Bosanca i odlučila da ta nova biljka čudnovata odraste u Švedskoj <3
Love&Peace! M.T.
Od kad sam stigla u Švedsku, jula ove godine, sve je postalo malčice drugačije. Još uvek je vreme bilo jako lepo, toplo, sve je bilo divno, muž i ja smo još uvek ushićeno prepričavali naše venčanje, medeni mesec, sve što se dešavalo i pre i posle toga, uživali u letu, kupali se u moru, ma uvek nasmejani, ali nešto čudno sam osećala...U jednom trenutku pomislila sam da imam neku vrstu depresije, ponašam se normalno i volim i uživam u istim stvarima kao i pre, ali čudan osećaj se ponekad pojavi više, ponekad manje, ponekad ga nema, ali vrati se opet. Odem sa drugaricama na kolače, i u razgovoru sa njima, shvatim da se ne osećam baš prijatno kad se potegne tema Srbije, odjednom neki čudan osećaj iz mene izlaze neke emocije za koje ne znam. (Iskreno ne sećam se da li sam bila u pms-u, nekad zna da bude od važnosti. Moj muž uvek zna kad jesam, tad ne vodimo važne razgovore) Dođem u stan, i još uvek se čudno osećam, pozovem drugaricu i krenem da pričam... Bilo mi je teško da joj kažem kako se osećam, jer ni sama nisam bila sigurna. Znala sam da moram da opišem šta mi se dešava i izlečim se. Malo po malo, i to je krenulo. Shvatila sam.
Preko noći postala sam "udata Mađarica u Švedskoj"... Nisam više "studentkinja iz Zrenjanina u Beogradu". Iskreno "mačka u džaku" je ništa za to, da vam kažem :).
Inače, sve su to normalne stvari, udaja, dobijanje državljanstva, preseljenje u inostranstvo. I drugi su kroz to prosli. Ali eto, na mene je ljudi, to baš čudno uticalo.
Za nekog je to državljanstvo samo "pasoš" i ništa više, ja ne znam zašto je tako, ali za mene je nešto više. Prvo odlučila sam da budem ovde gde jesam, da nema tog pasoša, sve bi bilo mnogo teže. Radna dozvola ili možda udaja "za papire". S obzirom da smo Saša i ja brzo odlučili da idemo i da duže pripreme nisu bile opcija, da nismo želeli lažne brakove, mađarski pasos je bio jedino rešenje. Počela sam da učim mađarski jezik, i učim i učim. Često sam mislila na dedu. Bila sam uporna iako mi nije bilo lako i više puta su me odbijali. Razmišljala sam o mojim precima, o mom pradedi od kog sam nasledila moje omiljeno, voljeno naaaajlepše prezime i više od svega želela sam da uspem. I uspela sam, šala iz đačkih dana postala je "za pravo", mađarica sam! Čoveče u našoj porodici opet žive Mađari :). Velika je ljudi to stvar, to je moje poreklo. Drugo taj pasoš me je ovde doveo. Ali ja sam rođena i odrasla sam u Srbiji. A planiram da živim u Švedskoj. Osećam se malo blesavo, to je ta reč.
U mom slučaju cela priča ima veze sa mojim stvarnim poreklom, sa mojim stvarnim precima, sa mojim odrastanjem, i sa mojim sadašnjim životom.
Nesvesna i umorna od svega, stigla sam u Švedsku bez ikakvih problema, niko me ništa nije pitao, pogledali su pasoš i poželeli mi prijatan boravak. Kakva magična stvarčica. Naravno posle toga je sve bilo moguće, personalni brojevi, lične karte, računi u banci... Odmah škola, u školi mi predlože da učim jezik sa ljudima iz moje struke, sve se brzo dešava, krećem u jednu školu, pa u drugu. Potpisujem se, gledam svoja nova dokumeta ...
Ne, to nije depresija, potrebno je da shvatiš samo jednu stvar, Marija, Maria, prezivala se ovako ili onako, u Srbiji, Mađarskoj ili Švedskoj, je ona ista Marija koju si gajila i čuvala u sebi svih ovih 28 godina, koju si spremala za nove pobede i nove padove i uspone.
Okej mačkice, možes da proviriš iz tog džaka, nije to ništa strašno. Sve si ovo sama birala. Ti si ista kao i uvek. I ti ljudi oko tebe, možda su to tvoji novi prijatelji, taj čovek pored tebe je tvoj muž i puno te voli, sve će biti uredu.
Jednog dana : Znaš, tvoja majka -čorbica nastala od ljubavi među Srbima, Mađarima, Slovacima, Rusima, shvatila je koliko ju je to učinilo bogatom, pa je u sve to umešala i jednog Bosanca i odlučila da ta nova biljka čudnovata odraste u Švedskoj <3
Love&Peace! M.T.
